15. Oktobra 2019. | 01:12
Početna / Magazin / Hodočasnik

Hodočasnik

S`vremena na vreme odlazim u jedan manastir u Šumadiji. Vreme polaska određujem nekoliko nedelja ranije najavljujući se Igumanu porukom preko ljudi koji tamo stalno odlaze. Sam put je u odlasku uvek duži i ako bez misli. Stižem obično pred kraj našeg svetovnog a početak njihovog dana. Dočekuju me raširene ruke Igumana i obavezna rakija čak i u vreme posta. Zagrljaj je vreo ispunjen ljubavlju kakvu je nemoguće dobiti ni od roditelja. Jedinstven i zabeležen u sećanju srca. Do sada me je upoznao dovoljno da posmatrajući moje lice očita smer razgovora dobrodošlice. Kelija koja me na neki potpuno čudan način uvek sačeka miriše na tamjan i vosak a krevet na livadsku travu. Na stolu uz obavezan bokla čiste planinske izvorske vode stoji nekoliko komada ratluka i molitvenik sasvim slučajno zabeležen na strani koja je početak odgovara na pitanja koja postavljam sebi. Poznaje me toliko dobro da se ne ljuti što u svetu izjavljujem „ Nisam vernik, ja znam da ljubav postoji“. Mudrost mu ne dozvoljava da kaže da moju rečenicu retko ko razume. Kažu da je mudrost osvešćeno iskušeno znanje a ja dodajem ljubav jer bez nje ma kakvo iskustvo nema baš nikakvu vrednost.

Prvi sat boravka u keliji opušta mi telo do potpunog nestajanja misli. Osećam čulne senzacije koje sakupljaju sve darove ljudskog roda. Miris tamjana i livadskih vlati mi miluje nozdrve ispunjavajući pluća a dodir tkanog sukna sa kreveta raspaljuje kožu tvoreći toplinu dovoljnu da ni jedno drvce ne zapalim u zidanoj peći pre ko zna koliko vremena. Kroz uski prozor noć uliva svoje boje a ja padam u san dostojan pravednika.

Budi me koraci i tiha zvonjava. Znam da je ponoć prošla i lako ustajem pridružujući bat svojih koraka posvećenim. Zvezde miluju kupolu male crkve stvarajući auru iz koje se maglina širi noseći miris pravednika u svet. Ulazim pognut i zastajem na mestu na kome me svetlost dodirne po čelu. Poput praha je. Nesporan dokaz da je u osnovi čestica. Monasi počinju službu a ja stojim otvorenih čula svedočeći širenju prostora uzrokovanom talasima ljubavi koji iz srca trepere preko glasnih žica stapajući se u molitvu. Razumem njenu melodiju jer kroz uši kaplje sve jače u srce šireći svaki kapilar. Ispunjavam se osećajući blaženstvo koje teče ispirajući talog vremena iz mene noseći ga negde u kosmos. Prostor ne čine više jedinke već celina sastavljena od predhodnih što potvrđuje jedinstvo u dahu i stihu. Sveće i kandila grle svojim česticama zvezdane pa nas otapajući skramu sa očiju. Sve se jasno vidi. Ikone, jedinstvo i vreme koje protiče nestajući u freskama zidova koji se i sami udaljavaju čineći nas malim, nevidljivim. Udišem čistu ljubav mirisa tamjana. Osećam radost. Čini mi se da ne stojim. Levitiram tik iznad kamenih ploča. U jednom trenutku deo celine me pokretom ruke pomera ka pevnici na kojoj me čeka otvoren molitvenik. Oči posmatraju, glas izvire stapajući se među ostale.

„……………………………

Svetlošću kao haljinom odevaš se, prostireš nebo kao kožu.

……………………………………

Ti izvodiš izvore u dolinama, između planina protiču vode.

…………………………………

Tamo će ptice gnezda svoja sviti….

………………….

A kada lice Tvoje okreneš, smute se;

kad im oduzmeš dah njihov oni nestaju u prah se svoj vraćaju… „

 

U tim trenutcima osetio sam da se nebo spustilo na nas. Ponovo me je prožimala melodija molitve. Na svodu kupole video sam iskričavu svetlost koja je na trenutke postajala lik koji sam toliko zavoleo da me prati. Njen blagi pogled i pokret usana postavljao je pitanje zbog koga sam i došao ovde očekujući da sama da odgovor prepuštajući sebe jedinoj sili. Oči su postajale veće a ja sam zurio u zenice prodirući duboko u dušu bića. Svastan ronio sam po njemu istražujući boju plivajući potocima koji su davali život i lepotu ne samo njoj. Bila je jedinstvena a ja bez greha jer ljubav to nije i neće nikada biti. Čini mi se da sam na trenutke čuo svoj glas:

„Istoče istoka, došao si tamnome zapadu

-prirodi našoj i ponizio sebe……“

I bi svetlost. Sasvim neprimetno rodi se dan. Čuh bat sopstvenih koraka na izlasku iz crkve i ugledah nestvarne boje. Iguman me zagrli i otprati do senika koji je krio sto sa medom, vodom i rakijom. Poslužih se vraćajući se u sadašnjost. Bila je ledena ali mi nije smetala ni malo. Iguman je posmatrao moje oči ja njegove. Osmeh nam je krasio lica i ako njegovo skriveno brkovima i bradom.

-„Hajde da prošetamo. Oseti sam a eto sad i video u očima te tvoje dileme. Ne moraš mi ih govoriti već pitanja jasno postavi osobi kojoj su namenjena. Ljubav je celokupna pa ako jednom delu ne odgovara neće ni celini. Mari za želje jer one tvore misli a one su kompas koji te vodi na putu života. Oni koji ga ne posmatraju žive u paklu za života gorem od onog drugog a oni koji ga slede spasiće dušu svoju. Na putu si spasenja jer vidim da radost obavija tvoje telo čineći plašt, štiti tebe od sebe. Šta god da pita i kuda god da krene dozvoli da bude svoja jer tako će biti deo tvoje celine. Slušajući glas kojim si molitvu čitao osetio sam svaku promenu i bez dvoumljenja izgovorih. Ostani još neki dan i vrati nam se sa tom osobom koja je deo tebe a mi ćemo te ponosno čekati jer tvoj put na kome širiš radost veseli i naše srce pokazujući smisao postojanja i vere.“

Ostadoh još neki dan uživajući u prostoru bez vremena u kome nade ne postoje jer nisu fikcije već duboko znanje. Vratiću se sigurno na kraće ili duže jer znam da ni bez njih nisam celina odnosno ne sačinjavam celinu ispunjene duše, obnovljenog tela i aure koja je ponovo cela.

Miroslav Lj Ranković

foto:Miroslav Lj Ranković
foto:Miroslav Lj Ranković

Miroslav Lj Ranković Logo

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miroslav Lj. Ranković

Miroslav Lj. Ranković
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...