Hadži Bogdan Todorov poznat je u dva međusobno sasvim odvojena kruga ljudi. U naučnim krugovima je poznat kao vlasnik deset odobrenih međunaronih patenata, kao Vitez Кrsta Кraljevine Belgije koji je dobio za omekšivač vode sa megnetima, potpredsednik Srpske Akademije izumitelja i naučnika SAIN a ponajviše kao izumitelj kalotasto-kupastih konstrukcija za isušivanje tumora usmeravanjem prirodnog zračenja za koje je u Rusiji dobio zlatnu medalju. Šira javnost ga zna po vrlo čestim gostovanjima na TV HEPI u emisiji posle ručka u kojima govori o svojim patentima i prenosi iskustva i tok lečenja ljudi koji su mu se obratili za pomoć.
Drugi krug ljudi, kojim ćemo se u ovom članku više pozabaviti su pisci, aforističari i čitalačka publika.
Gore pomenute tri kategorije ljudi Hadži Bogdana Todorova znaju kao oštrog aforističara, romanopisca i autora refleksivne i satirične poezije. On je član kluba aforističara “Branislav Nušić“ koji se sastajao jednom mesečno u jednoj beogradskoj biblioteci, ali zbog oštrine Bogdanovog aforizma koji je bio namenjen tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću, direktorka biblioteke ih je zamolila da se više ne okupljaju u prostorijama gde ona direktoruje. Ovo će nekom zvučati kao aforizam ili vic, ali to je sušta istina, jer pisac ovih redova, lično i dobro poznaje gospodina Bogdana.
Politički i aforizmi o političarima Bogdana Todorova, umeju da na momente budu surovi, i odveć cinični. Bilo bi potrebno da o njima piše sa manje žestine i strogoće, jer i političari su ljudi, jer i za njih važi ona poslovica erare humanum est, a oni pošto mnogo rade onda mnogo i erare. Ipak su to sve naše gore listovi, pa i ako malko pretaraju u nečem, ne treba ih baš toliko kritikovati. Iz ove grupe izdvojio bih sledeći aforizam. “Od obećanja da ćemo svi imati supe, sosa i mesa, za sad su nas usosili, zapržili nam čorbu i dobro nam je zasolili.
Što se tiče muško – žensko – gej i ostalih odnosa i aforizama koje Bogdan nemilice o toj tematici zapisuje, tu bez kolebanja mogu da izjavim: autor je mnogo pažljiviji prema ženama (osim prema svojoj) nego prema političarima, što donekle mogu i da razumem. Dakle, tu mu je ironija nežnija, fina, pa čak ima prilično i autoironije, te kao da bi on bio još i nežniji i finiji prema ženama, ali mu to spram godina više i ne polazi za rukom. Najrečitiji aforizam o muško-ženskim odnosima iz ugla B. Todorova glasi: “Gajba mi je prazna, vreme je da nešto privedem; davno se nisam obrukao.“
Кao romanopisac B. Todorov nam se predstavio četiri puta romanima “Zelengradski Uncuti, Landarala, Ugursuzi, Mangaši“ (ZULUM), “Divna davnašnja dečija dešavanja“, Кombinovana kobajagi knjiga“ i romanom koji se pojavio ovog leta “PA OPET Zelengradski Uncuti, Landarala, Ugursuzi, Mangaši.“
Glavni junak svih ovih romana je piščev alter ego Toda Bodić, suprug, otac dvoje dece, koji je u stalnom (humoristično-satiričnom) sukobu sa članovima porodice, familijom, svojtom a ponekad i državom. Svi koji su se prepoznali u junacima njegovih romana čija se radnja uglavom odvija u Zelengradu (Somboru), prestajali su da govore s njim, ocrnili su ga gde god su stigli, ali pošto vreme leči i rane ove vrste, uvideli su da ni oni nisu baš bili “bez putera na glavi“, te da su s razlogom dospeli u Bogdanove knjige.
Romani su uglavnom lišeni klasične fabule, sastoje se iz komično-satiričnih sekvenci, slika odrastanja, školovanja, lupanja glavom o različite životne zidove i poneke pouke koje je Toda Bodić delio tu i tamo počev od supruge i dece pa do kolega sa posla, međutim, te pouke, makar koliko bile na svom mestu, kasno su dolazile do pameti onih kojima su bile namenjene, jer većina nas razmišlja po sistemu “dovoljno sam pametan, ne moram da slušam druge.“
Ovi romani donekle su bliski pikarskim romanima, obiluju humorom, malo nas bocnu satirom i što je možda najvažnije za današnje čitaoce, odasvud ophrvane problemima i brigama, oraspolože nas i razgale kad ih pročitamo.
