18. Novembra 2019. | 12:18
Početna / Strip / Imaginacija, te strip paginacija, i na samom kraju – slatkoće levitacija

Imaginacija, te strip paginacija, i na samom kraju – slatkoće levitacija

Prva tri strip albuma koje sam zvanično kupio, još u svojim poznim srednjoškolskim danima, su bila „Postelja od gloga“ i do tada jedina dva albuma „Vekovnika“, sa podnaslovima „Rekvijem“ i „Pasji životi“. Drugi od pomenutih je bio sastavljen od kraćih priča. A priča koja mi je najviše privukla pažnju, barem nakon prvog čitanja, jeste osmotabloidna fijesta kolora i vedrine rađena crtačkom rukom Tihomira Čelanovića; kasnije saznah iz nultog albuma istog stripa da se ovaj dragulj zove „Bajka“, što ima savršeno smisla kada se uzme u obzir da počinje sa rečima „bila jednom jedna…“ Samog Čelanovića sam upoznao na XIV Balkanskoj smotri mladih strip autora, gde sam ujedno pokupio i jedan crtež od njega, nastavljajući novotvorenu ličnu tradiciju skupljanja originalnih crteža sa posvetom. Međutim, moje znanje o Čelanoviću kao autoru nije išlo dalje od toga, a takvo kakvo je bilo, bilo je izuzetno siromašno u poređenju sa njegovim kolosalnim opusom. Objavljivao je u impresivnom broju domaćih i stranih strip časopisa („Pressing“, „Politikin Zabavnik“, „Grafička zavera“, „Patagonija“, čak i opskurniji leskovački „Arsenal“, do čijeg jednog broja sam slučajno naleteo i u kojem je upravo jedan Tihov strip). Izdao je nekoliko strip albuma na stranom i domaćem tržištu (kod nas početkom novog milenijuma album „Eudora“, kojeg takođe objavljuju i Italijani; pored toga „Taxi“ po filmu Luka Besona za francusku kuću „Septieme Choc“, i dr.). Uz to, Tiho je devedesetih sam pokrenuo fanzin „300 ispod Kfatoliperazus“ (i još njih par potom), a rad na istom je manje-više oblikovao njegov lični svet junaka, monstruma i kreatura koji će se motuckati tu i tamo u njegovim kasnijim radovima. Pored svega ovoga, Tiho je takođe i ilustrator za dečije časopise, udžbenike i gomilu drugih vidova štampane i digitalne robe koji nemaju mnogo konekcija sa stripom.

Najintrigantniji detalj ovde je sigurno njegova karijera fanzinaštva, pošto je sve samo ne povezana sa njegovim crtačkim izrazom. Neretko se u fanzinima štampa malo tvrđa supstanca, grublje brušeni stripovi koji upadaju u žestoku alternativu i neretko su mračniji nego što to fizički valja. Što nije iznenađenje budući da su dosta ličniji oblici izražavanja umetnika od glavnotokovskih stripova. Čitajući Tihov album „Moderna mitologija rađa svakakva čudovišta“, koji upravo i sadrži jedan deo njegovog opusa iz fanzinskih dana, uopšte se ne dobija taj utisak mraka. Štaviše, Tihovi stripovi sakupljeni u ovom albumu, uz izuzetke, predstavljaju jedno šarenilo sreće i detinjastih zadovoljstava. Čitanje priče za pričom dobija se sveukupan nalet „slatkosti“. Uzeću  za primer najprominentnije likove u albumu (ujedno i u Tihovom stvaralaštvu), buve Morcinu i Pedra. Sam autor je naglasio koliko mu je bilo bitno da stvori prirodnu dinamiku između dve dijametralno različite ličnosti, i kod ove dve buvice to i uspeva. Morcina je sitna, sitna, dinamitna, oštra kao nitna i po Tihov jin-jang bitna. Ovo malo buvče je otelotvorenje onih sitnih cura koje srećete, a koje imaju peckav jezik i nijednu dlaku na istom, koje se ne libe da vam kažu šta misle i koje su dotle nezavisne da mogu sopstvenim majušnim ručicama da obore Maunt Everest. Ili Miroč, šta vam draže. Štaviše, Morcina me je podsetila na jednu moju drugaricu slične fizičke građe i sličnog nedostatka filtera u izražavanju i gestikulaciji – i, kad već pomenuh gore da naglasim i ovde, „slatkosti“. Pedro je tipični „siroma’“ u ovom svetu. Ništa ne može sam, sav je društveno smotan i nesiguran u svoje sposobnosti, i da mu nije Morcine, ne bi se makao iz svog životnog prostora. Ako je pravi opis Morcine „iskra“ (ili pak ta moja neimenovana drugarica), pravi opis Pedra je „tromost“. Naravno, ne pomaže ni to što kada se trudi da rizikuje nešto, i to onda kada mu je legitimno dozvoljeno da rizikuje, nešto ga ošamari zavrat i vrati u ekvilibrijum nesigurja (videti pod „epizoda gde Pedro hoće da peva“).

foto: Tihomir Čelanović
foto: Tihomir Čelanović

Ova slatkost se nastavlja i u drugim stripovima. „Drvosječa“ je vrlo prosečna parabola o odnosu čoveka i prirode, ali je izvedena toliko efektivno da se konačni srećni kraj ne oseća kao usiljen. Za nijansu interesantnija je „Njo i Pupsiplu“, čije samo ime naginje na dečije kezove, a po ulasku u strip čitaoca pozdravljaju mekani snežni ljudi, pufnasto okruženje, pa čak i Deda Mraz. I sve to prožeto jednom lepom porukom o skromnosti. „Šetači“ takođe vuku pozitivnu poruku, bez obzira na pomalo apokaliptične tonove. Par mladih momaka koji žele da izađu iz kolotečine – metafora za današnje ravno doba u manje od jedne table stripa (čim vidite strip, znaćete značenje ovog izraza). I naravno, tu je „Strašilo Nebojša“, skromna mala vinjeta o strašilu koje je želelo da se pokrene, iako ta želja nije bila svekonzumirajuća i direktna. Mali Nebojša ne kaže svojoj drugarici vrani da ga odmah oživi. Ne, strašilče se snebiva, predomišlja, i to sve čak do poslednjeg trena pred odluku. I naravno, veliki plus ove priče je što se završava onako otvoreno, svesna da Nebojša ima još avantura da doživi onda kada Tihu padne na pamet da radi još (i sam naglašava da je jedan od albuma koji radi u pripremi, ali da će, radeći tempom kojim rade, da ga izdaju godine 2048.). Skoro istoimeni albumu, kratak strip o Fćuhidima takođe donosi jednu lepu, kvalitetnu pričicu o mašti i gradnji gradova, a bilo bi šteta odati kakva i koja je u pitanju, ergo preporuka, kao i za ceo ovaj album. A tu je i u ovakvim albumima uvek prisutni geg-strip od jedne table; ovde se vika „Zamiste ovo!“ i ne služi ničemu preterano dubokom sem da vas blago nasmeši i da vam razvedri ako ne dan, onda barem nekoliko trenutaka.

Nešto manje pozitivne, i generalno manje određene priče, su beznaslovljen strip pri kraju albuma (koji je uglavnom igrarija autora sa zanatom) i nešto refleksivniji – i nagrađivani – „Equinox“. U pet tabli postapokaliptična priroda otuđivanja i izolacije prosto oživljava pred čitaocem do te mere da ga može i pomalo pomeriti iz ležišta. Ali naravno, ni ova priča nije bez svoje sopstvene doze „slatkosti“ i pozitivnog polariteta, iako je ovde dat sa jednom malom, ali teškom dozom ironije. Međutim, krunski dragulj „Moderne mitologije“ je takođe nagrađivan strip sa likom Borisom Bageckim (o kome se i radi gorepomenuti album circa ’48) nazvan „A ti kao ne znaš?“ . Četiri table, par glavnih aktera, jedna priča o učmalosti, ustajalosti, apatiji, inertnosti, nepomaku. Ali u duhu stripa, odrađena izuzetno pozitivno po pitanju finalne poruke. Nije potrebno mnogo da se nešto promeni, kaže drugi glavni lik Borisu. A i sam ovaj strip je svestan toga na meta-nivou. Nakon čitanja istog sam se čuo sa devojkom i rekao joj da je volim. Toliko je snažan ovaj stripčić. I naravno, dodatno crpi snagu iz toga što nije ni početak neke priče, kao ni završetak. Strip je onaj srednji period, ono blago zatišje pred buru, onaj trenutak kada se polako ustaje na umorne noge, stresa malo prašine sa sebe i kreće u dalje pohode, ne preterano zadovoljno ali sigurno ne potišteno.

foto: Tihomir Čelanović
foto: Tihomir Čelanović

I uz sve to, tu su silne ilustracije, skice i dodatni tekstovi. Saznajemo kreativni proces iza  Morcine, a posle i iza Pedra. Saznajemo kako je Boris nastajao, vidimo koncepte njega i drugih. A uz to i neke ideje koje nisu izašle iz tog konceptualnog stadijuma, ali koje bi sigurno pomerale ljudske umove da jesu. Što je najvažnije, saznajemo šta je Kfatoliperazus. Saznajemo montipajtonovsku istoriju iza samog imena, otkrivamo da je u pitanju lebdeća redakcija iz koje izviru sve Tihove čudovišne ideje. Saznajemo da je crtež istog rađen na osnovu 3D modela ilustratora Ivana Pejića. A kada se pogleda sam Kfatoliperazus, vidi se ogroman dirižablovski balon oivičen obrnutom osmicom beskonačnosti, za kojeg je prikačeno malo drveno vozilo, ne veće od sitne kuće. Ili Morcininog stana. A vidimo da je cela skalamerija puna i prepuna čudovištanca, da prosto buja od života. Ovo sa sobom vuče simpatičnu simboliku kakve možda ni sam autor/kreator nije bio svestan. Ta mala prostorija nakačena za balon beskonačnosti je upravo autor, u četiri zida, četiri zida koja uopšte ne izgledaju impresivno, koja deluju skoro kao da će se raspasti svakog trenutka. Ali opet, Kfatoliperazus lebdi, i izbacuje stripove iz sebe. Autor se ne da, čak i na najgoroj mećavi; nema predaje, svakakva čudovišta još treba da se rode.

Postoji jedan veliki plus kod Tihovog crteža. Nije statičan kao večina italijanskih ili frankobelgijskih, niti je naglašen kao američki, a ni prebrz energije kao japanski. Tihovi likovi i okoliši se kreću, da, ali na jedan čaroban, vilinkast način. Gotovo da se može reći da je u svom crtežu – ukombinovanim sa tematikom stripova – Tiho domaći Don Blut, ili možda Hajao Mijazaki. Morcinine antene vrludaju i trepere uz svaki skok. A svaki skok se oseća kao povetarac na lišću kućnog drvceta. Borisovi prsti koji se provlače strunama gitare su spremni da iskoče iz kadra, poput Džerijevog ujaka-kantri gitariste kada Tomu kida brk za strunu ni manje ni više nego kroz ekran televizora, i da zasviraju taj dur koji menja monotoniju zvuka. Nebojšin skok je realniji od olimpijskog, iako je on kao živo strašilo nerealan sam. Sve je kod Tiha vispreno, žustro, živahno, nenadkoračivo. Sve ono što može da razveseli dete i da otera setu deteta unutar čoveka, Čelanović će isporučiti.

Malo je ovakvih dela kod nas. Ne samo u stripu, već generalno. U svetu gde cinizam uzima maha, gde je naglasak na turobnost i bedu koja žestoko steže ovu planetu (i što je najgore, cinizam i turobnost koji su vrlo opravdani), ovakvih blagih izleta u nevinije i paperjastije treba biti. Provozajte se Kfatoliperazusom. Jeste Tihov, ali ako dopušta svojim čudovištima da stopiraju i da se voze, dopustiće i novim čitaocima koji su orni da svoj ukus povere njegovom pilotiranju.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).