7. Decembra 2019. | 19:50
Početna / Strip / Internacio-naši 08: Ono naše što nikad ne beše (Nova Panonija)

Internacio-naši 08: Ono naše što nikad ne beše (Nova Panonija)

Ako niste znali, Srbi su imali čak tri dinastije pre Nemanjića u Srednjem veku – Vlastimirovići, Vojisavljevići i Vukanovići. Jeste da se o njima vrlo malo zna, ali ono što se zna ume da bude jako interesantno i da fino oboji sliku Balkana u tom turbulentnom dobu.

Ako niste znali, Srbi su pored Dušana i Uroša imali još najmanje tri vladara koji su se proglasili carevima (iako to verovatno nisu bili). Jedan je Simeon Siniša Uroš Nemanjić, odnosno Paleolog –  vladar prvo Epira, pa Tesalije. Drugi je njegov sin Jovan Uroš Nemanjić, odnosno Duka Paleolog. Interesantan detalj: kćerka Simeonova, odnosno sestra Jovanova Marija Angelina je jedan period sama vladala kao samoproklamovana carica Epira nakon smrti svog supruga Tome Preljubovića, poznatog pod nadimkom Albanoubica. Tako da, eto, imasmo i caricu.

Ako niste znali, poslednji od pomenuta tri vladara je polumitološki osnivač srpske Vojvodine, car Jovan Nenad. Poznat kao vrlo crn, vrlo stamen i jak strateg, i dalje ostaje jedna od omiljenih polupoznatih vladalačkih persona u nas. Povremeno i pišu o njemu, i scenarista Predrag Đurić tu nije izuzetak.

foto: Predrag Đurić
foto: Predrag Đurić

Kao iskorak njegovog tipičnog pisanja (o komunistima, jugonostalgiji, itd.), Đurić se u „Novoj Panoniji“ oprobava i u žanru alternativne istorije. Priča je podjednako melanholična kao polovina njegovih prizemnijih albuma. Počinje na prostoru negde na severu kontinenta nam, gde su sledbenici rascara osnovali novu domovinu. Međutim, kao što je vazda bilo sa srpskim zemljama, nalaze se između dve vatre, neretko i više. S jedne strane krvožedni Neneci (Nenci, Nenezi, kako god vam drago), sa druge pohlepni Rusi, a pak sa treće „truli Zapad“ u vidu Šveđana. U centru svega toga je mladi Leo, sin poslednjeg ženskog prapotomka i švedskog plemića. U trenutnoj Novoj Panoniji despota Radovana, muškarci prolaze kroz proces kastracije ne bi li sve žensko u gradu ostalo vladaru. Leo je predodređen za ovaj potez, ali uspešno (odnosno tačnije polu-uspešno) odlazi sa još jednim momkom Petrom iz svoje domovine i izbegava da ostane sakat.

Iako je ceo album prožet alegorijskim prikazima, valjalo bi sagledati celu sliku takvu kakva jeste. Opet, ovde nema pozitivnih strana. Rusi su prikazani kao žedni namirnica i prirodnih dobara, lokalni Panonci kao bespomoćni da bilo šta samostalno urade, Radovan kao maltene karikirani diktator, Neneci kao neapologetske zveri. Čovek bi pomislio da jedino među Šveđanima ima pristojnih ljudi, ali ne izuzmimo činjenicu da je nakon smrti njegovog oca i majke, Leo ostao u selu bez ikakve intervencije saplemenika pomenutog mu oca.

Ovo vodi do par ključnih problema sa „Novom Panonijom“. Likovi su smešteni u kategorije, u stereotipe, i kao takvi boluju od monotonije. Maltene nema ništa što odvaja Lea od ostalih „pozitivnih“ likova, Petra i Nikole recimo. Leo uopšte ne razvija karakter u toku stripa, niti se pak Petar menja do trenutka sopstvenog izdaha. Jedino Nikola pomalo iskače iz ovih ravnina, ali ne mnogo. Gotovo svi negativci su predstavljeni stereotipno, i to nije dobro. O Radovanu saznajemo samo da je bio surov ratnik i da je preuzeo vlast. Znatno interesantnija priča bi bila da je Radovan bio primoran da preuzme vlast u Novoj Panoniji usred u naraciji pomenutog rata sa Nenecima, da je otpočeo s najboljim namerama da se odbrani od neprijatelja i zavede red u zemlji, a da su ga vreme i položaj doveli do tačke gde je sada. Ceo razgovor sa popom je definitivno najslabija tačka i apsolutno je bespotrebna, pošto uopšte ne doprinosi ni priči ni likovima.

No, „Nova Panonija“, iako jedan od najslabijih albuma Đurića, ima tu čast da Frančesko Konte radi crtež. Likovi su ovde malo više izraženi od njihovog drugog zajedničkog stripa „Dan kada je počelo leto“, a i okruženje izgleda malo življe, sa lepo uhvaćenim ambijentom Severnog pola. Akcija je nešto više prisutna, te se ovi trenuci ističu i razbijaju statiku. A iskorišćen je i sepija ton za određene scene prisećanja/naracije, što nije novina u strip stvaralaštvu, ali je prijatno videti Konteov crtež prikazan na taj način.

foto: Predrag Đurić
foto: Predrag Đurić

Najvredniji deo „Nove Panonije“ je njen kraj. Leov završetak u ribarskom seocetu, gde je prihvaćen kao bezimeni, neprepoznati brodolomnik. Ovde se nazire jedan prelepi trenutak takozvane „tihe legende“. Trenutak kada ljudi predodređeni za velike stvari odlaze u anonimu, čija se budućnost tek pretpostavlja – potomci će mu biti nesvesni odakle potiču, mešaće se sa svetom, formiraće porodicu negde drugde i neko strano mesto će mu postati dom. Domovina će mu verovatno zamreti, a sa njom i ljudi koji su ga što kinjili, što voleli. Pričaće se o Leu od Nenadovaca, srpsko-švedskog porekla, Novopanonca koji se otisnuo u svet i podario sebe njemu. Umesto istorijske fusnote postao je predmet narodnih pesama.

Što naravno, u globalu, ne može skroz da povadi ovaj strip iznad proseka. Za razliku od, recimo, „Krika“ ili „Puta“, „Nova Panonija“ nema mnogo toga da ponudi. Što ne znači da je treba zaobići. Jedan ugodan izlet u paralelnu fikciju nikada nije na odmet, a uvek ima potencijala za bolje. U terminima video-igara, ovo je na nivou tutorijala, odskočne daske za jače Đurićeve radove. I kao takav valja se prelistati.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).