24. Novembra 2017. | 12:00
Početna / Pokazivač pokazuje / Intervju sa Nenadom Đurovićem, sportskim novinarom RTS-a

Intervju sa Nenadom Đurovićem, sportskim novinarom RTS-a

Nenad Đurović je jedan od mladih sportskih novinara RTS-a koji polako dolazi na veliku sportsku scenu. Rođen je pre 27 godina u Dubrovniku, iako je po zanimanju strukovni fizioterapeut jedan konkurs RTS-a je potpuno promenio njegovo zanimanje. Izveštavao je sa dvoranskog prvenstva Evrope u atletici 2017. godine, a krajem 2016. godine upustio se u uredničke i prezenterske “vode” u “Sportskom dnevniku”.

Nenade, kako si ti ušao u svet novinarstva?

– Moj put je baš zanimljiv i skroz je legitiman i validan, u smislu da i sam znaš na koji način se dolazi do posla u ovoj zemlji i koja sredstva ljudi biraju da bi našli posao. 2011. godine je RTS raspisao konkurs „100 mladih za 21. vek“ i to mi je delovalo veoma zanimljivo iz više razloga, a oni su se ticali mog usmerenja. Usmerenja su bila naravno u vezi sa sportom, jer sam u nenormalnim količinama gledao sport i ne samo sportove koji su popularni u Srbiji. Đoković je bio aktuelan, pa tenis, fudbal, međutim voleo sam da gledam i biciklizam, trijatlon, rukomet i odbojku – započeo je priču Nenad Đurović.

Za vreme tvojih studija RTS je raspisao jedan konkurs, koji je privukao tvoju pažnju?

Želeo sam to, imao sam iskustva sa kamerom, pošto sam se bavio glumom i bio sam član dramske sekcije Radio Beograda i tada sam već napravio određeni broj uloga u vidu serija i drama. Tako da sam svašta radio za RTS, još kao klinac. Snimao sam seriju „Bleja“ koja se i danas emituje.

Može se reći da ti nisi imao dodirnih tačaka sa novinarstvom do trenutka kada je pomenuti konkurs raspisan?

– Uopšte nisam znao šta je novinarstvo. Znao sam da dobro pišem i tokom srednje škole smo imale nastavnice koje su vodile računa o tome i imali smo često pismene zadatke. Nije da se hvalim, ali često sam se isticao u tim radovima. Jeste mi trebalo više vremena, jeste mi trebalo više pripreme, ali kada sam nešto napisao zaista sam dobio pohvale. I ja sam uživao u pisanju, konstruisanju rečenica ili u upotrebi nekih drugih reči i znao sam da sam dobar u tome. U to vreme bavio sam se i glumom, čitao sam dosta i dramskih teskova, gledao filmova i nekako sam ispunio svoj duhvoni život. Sport sam voleo, ali nikada nisam povezao da bih mogao da pišem o sportu. Posle je RTS  raspisao pomenuti konkurs, a ostalo je istorija.

Trenirao si rukomet i odbojku i verovatno je i to uticalo da se oprobaš kao sportski novinar?

Jeste, trenirao sam rukomet ali rukomet mi je nekako uvek bio iza glume. Posle toga sam krenuo i na odbojku, jer nisam bio zadovoljan svojom visinom. Prvo sam krenuo sa odbojkom na pesku, pa sam igrao i odbojku dve godine. To treniranje rukometa od pet i odbojke od dve godine pomoglo mi je da steknem elementarno znanje o sportovima i da ih osetim iznutra. Kada je nešto teško da opišem zašto je to teško i to se pokazalo nekoliko godina kasnije kada sam počeo da radim ovaj posao i da komentarišem.

Rukomet je bio prvi sport koji si komentarisao?

Moje prvo komentarisanje je bilo na Sport klubu. Paralelno dok sam išao na studije u Zemunu, polagao sam i te krugove na RTS- u. To je išlo jako sporo, bilo je pet krugova na svaka četiri meseca i uopšte nisam mogao da osetim da li će to biti ta priča. Na četvrtom krugu u komisiji je bio Slobodan Šarenac sa kojim sam razgovarao, tu su još bili Zoran Marković, Peđa Milinković i još jedan urednik zabavnog programa, pošto je u to vreme sport spadao u zabavni program. Dva meseca nakon razgovora sa komisijom, pozvao me je Peđa Jurišević sa Sport kluba na probu za komentatora. Iskreno, nisam mogao da verujem kakva se čast meni ukazala u tom trenutku. Zaista, ja sam kroz komentarisanje i prenos utakmice zamišljao sportsko novinarstvo.

Šta se dalje dešavalo na Sport klubu?

Otišao sam na probu i izabrao sam sportove koje volim i koje bih mogao da komentarišem. I to je bio rukomet, zapravo prvi put 2013. godine radio sam probu jedne rukometne utakmice, u pitanju je bio španski rukomet. Posle nekoliko dana Peđa me je pozvao i rekao da se uredniku Nemanji Simeunoviću svidela proba i da je to bila jedna od boljih proba. Meni je to bio znak da ovo mogu da radim, da imam sposobnosti i talenta za komentarisanje. Nakon toga je usledila proba i odbojkaške utakmice, a nakon toga su usledili i prvi prenosi. Radio sam ASOBAL ligu (liga u Španiji) i radio sam nekoliko utakmica italijanske odbojke. Onda se nastavilo sa fudbalom i tenisom. Septembra 2013. godine morao sam da se opredelim između Sport kluba gde sam gradio svoj put komentatora ili ovde na RTS- u gde sam i zvanično primljen. Posle dugo razmišljanja ipak sam izabrao RTS.

Možeš li mi opisati kako izgleda priprema za jedan tvoj prenos? Pre nekoliko dana si prenosio rukometnu utakmicu između Požarevca i Metaloplastike.

– Vrlo siromašna baza podataka za rukometaše Požarevca. Prosto, očekuje se od takvih klubova koji nisu poznati i njihov sport nije toliko snažan u nekim okvirima piramide sportova da imaju informacije na sajtu. Ljudi iz Požarevca jednostavno nemaju na svom sajtu informacije o igračima. Sajt Metaloplastike je nešto drugo, ali opet u Šapcu se mnogo više ulaže u rukomet i rukomet je sport broj jedan. Što se tiče pripreme snalazim se, moraš imati što veći broj ljudi oko sebe. Imao sam sreću da sam nedavno upoznao Žiku Bogdanovića, zvao sam ga nekoliko sati pred prenos i rekao mi je sve o igračima Metaloplastike. Nije ni on znao mnogo o igračima Požarevca. Jednostavno, mnogo je važno da komentator bude u kontaktu sa ljudima iz tog sporta.

Imajući u vidu pripremu utakmice pre dvadeset godina kada internet nije bio zastupljen u ovoj meri i novinari su praktično iz časopisa i kaseta spremali meč, a danas možeš da nađeš bilo koju informaciju na internetu. Kako u moru informacija izabrati pravu?

Naveo si ljude koji su radili isti ovaj posao, samo bez pomoći internet ali bili su autentični i uspešni. Oni su svakako stasavali kao komentatori kroz jedan novinarski put i process koji je vrlo značajan. Internet je mač sa dve oštrice za komentatora i najvažnije stvar je odabrati informacije, napraviti selekciju, šta je važno, a šta bi moglo da bude korisno za slušaoca, a šta ne. Jedan od saveta je šta gledalac i slušalac žele da čuju i šta bih ja kao gledalac i slušalac želeo da čujem.

Za prenos utakmice potrebna je maksimalna koncentracija, kako je ti postižeš?

Veoma teško je postižem, iskreno još uvek se tražim u tom pogledu. Nisam još uvek stasao kao komentator, najteže je uvesti meč odnosno početi meč i osloboditi se. Kako postižem koncentraciju, mogu reći da jednostavno samo posmatram stvari. Nije važno šta ću ja toliko reći i ne trudim se da budem važan već pokušavam da prenesem ono što vidim.

Da li ima razlike kada prenosiš meč iz hale sa lica mesta i iz studija?

Ogromna je razlika, a atmosfera ne sme da povuče komentatora. To je vrlo opasno i to je jedna zamka i iz te pristrasnosti proizilaze neke emocije i mi nismo tu da bismo imali svoj šou program. Kada sam radio prvi meč uživo bio sam oduševljen. To je bio meč domaće lige u odbojci, mogu reći da je to potpuno drugačiji osećaj imajući u vidu da sam do tog trenutka samo prenosio mečeve iz studija.

Od 29. aprila do 6. maja 2017. godine boravio si na Seminaru za mlade novinare u Dohi, na obuci kod sportskog novinara i ratnog izveštača Rikarda Romanija. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

Najznačajniji trenutak moje skromne i kratke karijere, mislim da sam još uvek mlad imam samo 27 godina. To je čast koja mi se ukazala i zbog koje mi se život i novinarski put znatno može promeniti. Svetsko udruženje sportskih novinara je jedna ogromna korporacija, koja je možda i najznačajnije medijsko telo. Ti ljudi koji tamo rade, pomenuo si Rikarada Romanija, tu je bio i Martin Munevar, on je jedan od najpriznatijih portal novinara. Oni novinarski posao zamišljaju potpuno drugačije od ovoga što sam ja radio četiri godine i šta su meni ljudi govorili. Rikardo Romani je jedna novinarska mašina, to je čovek koji ima jedan čip koji nema niti jedan novinar u Srbiji. Za takav jedan podvig vrlo je bilo značajno znati gotovo savršeno engleski jezik. Engleski nisam toliko znao, jednostavno poznavao sam ga za neku elementarnu komunikaciju. Za pisanje na stranom jeziku nemoguće je ako ga ne znaš kao maternji jezik. Bili su momci sa Jamajke, iz Mančestera i njima je strani jezik kao maternji. Svi smo bili mladi, tačnije ja sam bio najstariji. Ogromno, ogromno iskustvo u pogledu stvari koje sam video, posetio, ljudi sa kojima sam razgovarao i šta sam sve uspeo da postignem za tih šest dana.

Posetio si i akademiju Aspajer u Dohi?

Videli smo akademiju Aspajer, rekao bih čudo katarskog ulaganja. Inače, Katar u svaki sektor i sveru ulaže ogromne količine novca. To je sportska akademija u kojoj se nalazi oko 250 dečaka i devojčica. Za njih je napravljen ogroman broj sportskih objekata, ali ne znam kojim povodom. Međutim, to je sasvim razumljivo oni jednostavno smatraju da će iz te akademije Aspajer stvoriti olimpijske šampione. Obišli smo i Aspektar kliniku, najpoznatiji rehabilitacioni centar u svetu. Inače, taj centar je i obuka za sportske hirurge širom sveta.

Zanimljiva je priča i o Grkinji Stefanidi, koja se takmiči u skoku s motkom?

– Ona je ovde u Beogradu, u martu osvojila zlatnu medalju i uzeo sam od nje izjavu nakon nastupa. Dva meseca kasnije u Dohi svako od nas je dobio zadatak da napravi priču za sajt AIPS-a o profilu jednog sportiste. Ona je posle Ivane Španović bila najpopularnija na prvenstvu Evrope u martu, bilo je toliko Grka da se ona osećala kao kod kuće. Našao sam jednu zanimljivost da se plaši visine, a imajući u vidu njenu disciplinu to je apsurdno. Ipak kroz priču sam saznao da je to samo kada stoji na nekoj visini.

Kada smo kod ulaganja te zemlje u sport, kako si reagovao na “rukometne plaćenike”, odnosno na reprezentaciju Katara s obzirom da je u sastavu imala samo dvojicu domaćih igrača tokom Svetskog prvenstva u Dohi 2015. godine?

Samo ću se vratiti i osloniti na odgovor koji je rekao selektor Katara Valero Rivera, inače španski stručnjak koji je sa Katarom došao do finala Svetskog prvenstva 2015. godine. Imao sam sreću da sam sa njim uradio intervju, pošto živi u hotelu gde smo i mi bili smešteni. Valero nas je pozvao upravo u dvoranu gde su oni organizovali to prvenstvo i ta dvorana izgleda kao svemirski brod. I ja sam ga pitao baš ovo pitanje. Dobio sam odgovor koji je velika istina i ostale evropske reprezentacije imaju naturalizovane igrače. Francuzi imaju braću Karabatić, a jedan od njih dvojice im je dao krila za velike rezultate. Španci imaju naturalizovane igrače, Nemci, Austrijanci isto i nikom to ne smeta, a svi govore protiv Katara, ali zaboravljaju da je Katar uradio mnogo za svetski rukomet. Ja tu ne vidim problem…

Aktuelno je i osvajanje zlatne medalje odbojkašica na Evropskom prvenstvu, da li misliš da to može da promeni stanje u domaćoj ligi s obzirom da su hale nikad praznije, a ekipe nikad mlađe?

Stalno to ističem, u bilo kojem razgovoru. Kolega Goran Stepić je pre izvesnog vremena postavio jedno tačno pitanje vaterpolisti Andriji Prlainoviću. Kao novinar pokretati tu priču oko sredstava, boljih uslova,  poboljšanja lige to je pucanje sebi u koleno i iskreno slažem se da su svi ti klubovi baza za neke nove zvezde i igrače koji će biti nova baza reprezentacije. Što se tiče odbojkašica, to je ogroman uspeh, a sa druge strane nije jer se pametno radilo u reprezentaciji. Sve te igračice koje su nosioci igre, igraju u nekim jakim klubovima.

Tijana Bošković je najbolji korektor sveta i osvojila je brojna individualna priznanja. Da li smatraš da velike zasluge ima i njen klub iz Srbije, ekipa Vizure?

Sve one su potekle iz nekih klubova iz Srbije. Ta Tijana Bošković je pre tri godine igrala u Vizuri i Vizura je napravila jednu svetsku zvezdu.

Ali, ipak može da raduje činjenica da neke manje sredine poput Lajkovca igraju već godinama Superligu u ženskoj konkurenciji i ove godine su dovele posle ko zna koliko godina i stranca u ligu. Da li je došlo vreme da odbojka i sport konačno izađe i iz Beograda?

– To je vrlo važno. Ne samo odbojka, u svakom sportu je važno da liga ne bude “tramvaj liga”. Rukomet je nekada imao baze po malim sredinama. I vaterpolo mora da počne da gaji tu tendenciju. Bio sam presrećan kada sam u Kragujevcu pratio finale američkog fudbala, gde su igrale dve ekipe koje nisu iz Beograda. To je sport koji je primer kako i ostali gradovi u Srbiju mogu da razviju neku priču i da se ponose nekim sportom. Velika je stvar i što će Dinamo iz Pančeva u SEHA ligi (rukometna regionalna liga) igrati protiv šampiona Evrope, ekipe Vardara. Ne treba marginalizovati takve sportove, ja kada čitam Sportski žurnal čitam i rukomet i odbojku, pa tek onda na kraju fudbal.

Želja za nekim sportskim događajem u budućnosti i tvoj cilj u novinarstvu?

Naravno da imam, u pitanju su Olimpijske igre. Iskren da budem, možda mi i nije cilj da ostanem gde sam trenutno. U novinarstvu želja mi je da iskoračim, zato sam i upisao Fakultet za sport. Želja mi je da iskoračim u sportskom menadžmentu i da budem neko ko će svojim rečima i delima pomoći srpskom sportu – zaključio je Nenad Đurović.

Share on FacebookNovakujem

O autoru: Uroš Selenić

Uroš Selenić

Rođen 1997. godine u Valjevu. Osnovnu i srednju školu završio u rodnom gradu, a trenutno je student sportskog novinarstva. Još od osnovne škole pokazao je ljubav prema sportu. Trenirao je rukomet i odbojku, a učestvovao je i na raznim takmičenjima iz atletike. Obožava istoriju, živi za sport…