21. Avgusta 2019. | 20:26
Početna / Knjige / Intervju sa Vladimirom Stankovićem, autorom knjige “Montevideo, Bog te video”

Intervju sa Vladimirom Stankovićem, autorom knjige “Montevideo, Bog te video”

Nekadašnji urednik magazina “Koš” i izveštač sa brojnih evropskih i svetskih takmičenja govori o novom formatu magazina, Montevideu, nezavisnosti Katalonije, ali i savetima za buduće kolege.

Vladimir Stanković, autor veoma popularne knjige “Montevideo, Bog te video”, na osnovu koje je i snimljen film Dragana Bjelogrlića jedan je od retkih ljudi na ovom svetu, kome se ispunila želja da se  bavi onim poslom, koji je sanjao još kao dečak.

“Nemam neku formulu uspeha, rekao bih da je najvažnije da volite ono što radite ako možete. Jedan sam od malobrojnih srećnika koji su imali priliku da rade ono što vole, rekao bih od malena. I moj otac je bio novinar, radio je za jedne zaječarske novine koje su se zvale “Timok”, kao i sve u Zaječaru. Kada sam bio klinac često sam išao u štampariju i nisam toliko voleo novinarstvo, koliko sam želeo da budem pored jednog fudbalera Timoka, koji je radio kao grafički radnik. Osnovni savet koji bih dao mlađim kolegama jeste da volite ono što radite, da imate entuzijazam i jedan emotivni odnos prema svom poslu”, započeo je priču Vladimir Stanković.

Vaš prvi novinarski posao je bio u zagrabačkom Vjesniku 1969. godine, kada ste počeli da radite kao dopisnik. Rekao bih da vas ljubitelji sporta, najviše pamte kao urednika magazina “Koš”, koji na veliku žalost ne postoji od 1994. godine. Međutim, pre par godina odlučili ste da ponovo pokrenete “Koš”, samo ovog puta na internetu.

“Rekao bih da su nas nova vremena navela da pokrenemo internet verziju. Kada smo pokrenuli štampano izdanje, internet je bio misano imenica. Nismo mogli ni da sanjamo o tome, telefaks je bio jedan moderan izum. Bili smo veoma srećni, kada bi nam neko nešto javio iz Amerike. Telefaks je bio veoma dobar napredak, a rekao bih da je za našu redakciju to bila prava premija. To je varijanta koja je bila mnogo jeftnija nego javljanje informacija telefonom. U skladu sa novim vremenima, rešili smo da obnovimo taj magazin i već dve godine radimo na internetu. Pokušavamo da budemo drugačiji, kod nas nema nekih klasičnih rezultata i vesti, već analize, blogovi, komentari i malo istorije. Više to radimo iz hobija, nemao neki interes. Internet verzija je jedna komotna varijanta, koja te košta malo vremena i malo rada.”

Nije realno očekivati da ponovo pokrenete magazin, rekao bih da je novac najveći i glavni problem. “Desetka” je prethodne godine počela da izlazi, ali posle tri broja se odustalo od toga.

“Novac jeste problem, ali izdavanje novina je ozbiljan posao ako hoćeš da ga radiš kako treba. Naravno, to podrazumeva redakciju, prostorije, svodi se da nismo više u tim godinama, da imamo taj entuzijazam i energiju kao pre 30 godina. Drugo, fizički nisam u Beogradu, iako često dolazim i dalje sam u Barseloni. Moj kolega Aca Ostojić, koji radi kao zamenik urednika “Glorije” piše za internet verziju. Tako da nemamo ni vremena da se ozbiljno posvetimo uređivanju jednog magazina, koji bi izlazio na sedam dana. Više je razloga od praktičnih do tehničkih. Danas ima malo sportskih listova u Srbiji, pored “Žurnala” izlazi “Mozzart”, ali to je više kladioničarski nego sportski list. Internet i televizija danas zadovoljavaju potrebe ljudi koji vole sport. Da biste izdavali novine, one moraju da budu bogate, a to naravno košta. Da bi ljudi kupovali te novine, morate obezbediti eminentnog urednika koji će pisati o tome, a to opet košta.”

Upravo ste na portalu pre godinu dana pisali tekst o Luki Dončiću, mladom košarkašu Real Madrida koji igra na fantastičnom nivou u Evroligi i koji je sa reprezentacijom Slovenije postao šampion Evrope. Rekao bih da svi žale zato što nije izabrao da igra za Srbiju.

“Ne bih rekao. Dečko je rođen u Ljubljani, majka mu je Slovenka. Otac mu jeste Srbin, ali već duži ni godina ima njihovo državljanstvo. Nije bilo objektivno očekivati da igra za Srbiju, ali mislim da ga Srbija nije ni jurila. Druga stvar, FIBA  ne bi dozvolila menjanje državljanstva. Jednostavno, košarkaška federacija ima to pravilo, koje se nekad poštuje, a nekad ne.”

U jednom intervjuu ste pričali o knjizi “Montevideo, Bog te video” i rekli ste da je Srbija odnosno Jugoslavija imala 1930. dobar ugled kao država. Pitanje za čovek koji je gotovo 50 godina u novinarstvu, Srbija kao da ironično čeka da se vrati u 1930. godinu.

“Teško pitanje, koje ide i u sveru politike. Ako pratiš dnevne informacije sve ti je jasno. Srbija je bila ozbiljna država tih godina, po mnogo čemu je hvatala korak za Evropom. U tom smislu jeste bila ozbiljna država. Sticajem okolnosti, 1930. na prvenstvu sveta su igrali samo Srbi. Nisu Srbi bili prepotentni, već su ih Hrvati ostavili na cedilu. Hrvatima se nije dopalo što se tadašnji NS prebacio u Beograd 1929. godine. Klubovima su naložili da ne daju igrače, odnosno da bojkotuju. Hrvati su tih godina bili bolji, osvajali su titule. Samo je Jugoslavija uspela dva puta da osvoji titulu, ostale su uglavnom osvajale ekipe iz Hrvatske. U tim trenucima donesena je odluka da reprezentaciju čine igrači BSK-a i Jugoslavije, i jedino je golman Jakšić bio iz kluba Soko. Montevideo je sakupio samo 13 reprezentacija, prvo je bilo planirano da učestvuje 16 ekipa, ali samo 13 je došlo. Bilo je daleko, veoma skupo i igralo se preko leta, kada su nacionalna prvenstva u najrazvijenijim državama još uvek trajala. Već za 1934. i 1938. bilo je kvalifikacija. Mi smo se tek na naredno plasirali 1950. Kao i danas, išli smo 2010. u Južnu Afriku, nakon toga smo propustili Brazil i sad idemo u Rusiju.”

S obzirom da ste radili šest godina za Evroligu i da ste bili na 17 prvenstava Evrope u košarci koje organizuje FIBA, sigurno imate mišljenje o sukobu koji traje već duže vreme između Evrolige i FIBE.

“Postojala je mogućnost da Amerikanci izgube od Portorika i ne plasiraju se na prvenstvo sveta, takođe i Francuzi. Pitao sam ljude iz FIBE šta biste onda radili, oni su samo rekli dali bismo Amerikanci specijalnu pozivnicu. Međutim, šta da se radi ako nekoliko velikih reprezentacije ne ode na prvenstvo, ne možeš dati deset specijalnih pozivnica čemu onda kvalifikacije. Nemam odgovor na to pitanje, to će se sigurno rešiti samo je pitanje kada. FIBA je spremna da ukine jedan prozor kvalifikacija, postoji informacija da bi oni ukinuli jedan od ta dva prozora kada traje Evroliga, ali bi onda Evroliga morala da pomeri početak sezone. To je neki kompromis.”

Tokom svoje karijere izveštavali ste sa velikih događaja, sa osam Olimpijskih igara, 17 prvenstava Evrope u košarci, ali šest godina ste radili i za Evroligu, i to kao direktor za medije i  komunikacije.

“Kada novinar pređe da radi PR posao, mora da zna da je juče radio za novine i čitaoce, a od danas radi za novinare. Moj zadatak je bio da pomognem novinarima u njhovom radu, ali i da plasiram informacije koje su od interesa za firmu, u kojoj se nalazim. Sama uloga PR-a nije samo da otvori konferenciju, da predstavi trenere i igrače. Mnogo je važnije pripremiti neku analizu, informaciju koju će novinari moći da iskoriste kada je dobiju i da od toga napišu neku vest ili komentar. To je takođe novinarski posao, ali konzumenti nisu isti.”

Živite u Barseloni od 1992. godine, poznata je svima situacija koja se dešava oko Katalonije. Cela situacija bi mogla najviše da pogodi FK Barselonu, kao jedan veliki svetski brend. To sigurno može uticati na prihode, kao i na normalno funkcionisanje kluba.

“Komplikovana je tema, lično mislim da bi Barselona bankrotirala za tri meseca ako ne bi igrala Ligu šampiona i Primeru . Sigurno ne bi mogla da ima budžet koji ima, da plaća Mesija i da dovodi igrače kako dovodi. Barselona varira između dve strane, ona u gotovo svim izjavama kaže da bi želela da ostane da igra u Primeri. Međutim, nije to do njih, propis kaže da ligu mogu igrati samo španski klubovi. Sa mojim prijateljima iz Katalonije se šalim i kažem da bi morali da se prijave u Andoru, zatim da osvoje titulu i da onda igraju kvalifikacije za Ligu šampiona. Barselona je jedan svetski brend i neće se to još rešiti, sigurno će se još “krčkati na tihoj vatri”.”

Polovinom 2018. godine održava se prvenstvo sveta u fudbalu, sigurno ćete navijati za Španiju pored Srbije, pošto se od 1992. nalazite u Barseloni. Za tih 26 godina, sigurno vam je prirasla u srcu.

“To je kao druga opcija. Ako nema Srbije, onda je simpatija na strani Španije. Srodiš se sa nekom sredinom. Kada je košarka u pitanju, neke igrače poznajem duži niz godina. Pre svega mislim na Riki Rubia i braću Gasol. Znam ih kada su bili klinci, sigurno ću navijati za Španiju”, zaključio je Vladimir Stanković.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Uroš Selenić

Uroš Selenić
Rođen 1997. godine u Valjevu. Osnovnu i srednju školu završio u rodnom gradu, a trenutno je student sportskog novinarstva. Još od osnovne pokazao ljubav prema sportu. Trenirao rukomet i odbojku, a učestvovao je i na raznim takmičenjima iz atletike. Od boljih rezultata u atletici ističu se zlatna medalja u bacanju kugle u četvrtoj godini srednje škole na nivou grada Valjeva, kao i treće mesto u trci na tri kilometra pored reke Gradac. Akreditovani novinar sa Evropskog prvenstva u vaterpolu 2016. godine, obožava istoriju i arheologiju, živi za sport...