Sećaš se,
u gomili ljudi pronašli su nam se
pogledi, nehotice
usne su se usnama nasmešile i
to je bio početak…
Gledala sam te, gledao si me…
Želja je bila da trenutak potraje što
duže, više te neću videti, vozale su misli,
bili smo blizu i daleko u igri pogleda…
Odmicalo je vreme…
Prolazili dani…
Iznenada desili smo se MI,
u posve neplaniranom
trenutku, kao na početku,
a možda je sam
početak načinio korak
i poker života dodelio susret
duša, da začne priču između dva
srca, slažući im ubrzane otkucaje,
brojeći vreme,
ono u kojem je traženje sličnosti delilo
duše, usudilo se
da spoji korake u greh i želju i nešto još jače,
što je plašilo i stvaralo sumnju…
Greh ne može da bude ako
iskreno primaš i daješ,
ljubav ne nosi naznake
greha i kad se krade,
jer došla je s razlogom,
da ljubi, miluje i voli.
Dodirnuli smo nebeski
svod dok smo u našim
zenicama, pronalazili život,
koji kaže da je sreća u
nama, kada se okusi strast
i primi želja obostrana…
Varničila su tela,
okupana rosom jutarnjeg
sjaja, učio si me igri otkrivanja
duša, to ne može biti greh,
samo istina pronađenih
duša, kroz dugo traženje
između prepreka
klizećeg života,
dok nedosanjani san
nije otvorio svoje granice,
da dve prilike podele
poglede susreta duša…
