Međunarodnom izložbom pasa CACIB 2015. u Beogradu spuštena je zavesa na još jednu veoma uspešnu kinološku sezonu, budući da neće biti nikakvih izložbi sve do početka marta naredne godine. U prelepom i predivnom ambijentu na Beogradskom sajmištu, učestovalo je 1104 pasa najrazličitijih rasa. Ovogodišnju izložbu posetili su i učenici trećeg i četvrtog razreda veterinarskog smera ,,Poljoprivredne škole sa domom učenika Valjevo“, na čelu sa profesorom Milanom Bogdanovićem.
Što se tiče same izložbe, učestvovalo je ukupno 1 104 psa. Najbrojnija je bila druga FCI grupa, u koju spadaju svi pinčevi, šnauceri i švajcarski pastirski psi. Lilly the Min Wire Dachs poneo je BOB titulu kod gospođe Dragane Vlahović, a pored te titule osvojila je i BOG titulu u konkurenciji juniora. Američka akita Keeper the Am je najlepši pas u svojoj rasi, James the Lhasa je proglašena za najlepšeg psa u rasi, kao i za najlepšeg psa u celoj FCI grupi, koju je ocenjivala gospođa Dragana Bujisić Vasiljević. U jednom od najlepiših delova izložbe BEST IN SHOW za najlepšeg psa je proglašen američki stafordski terijer Top Gun Long Step, vlasnika Darka Živanovića iz Beograda. Drugo mesto je zauzela Lasa apso Shutle Deli, vlasnika Stefana Paolantonia iz Italije, dok se još na postolje popela i američka akita Redwitch Born This Way, vlasnika Nikita Ivanova iz daleke Rusije.
U toku izložbe je obavljen i jedan kratak razgovor sa doktorom veterinarske medicine, urednikom časopisa ZOV, eminentnim međunarodnim sudijom, kao i jednim od osnovača Kinološke akademije gospodinom Darkom Drobnjakom. Sa njim smo popričali o samom funkcionisanju akademije, kursevima koje nude, uslovima upisa….
“Kinološka akademija je nevladina, naučno-stručna organizacija osnovana 2011. Godine. Primarni zadatak organizacije je edukacija stručnih lica u kunologiji, organizovanjem kurseva, edukativnih programa i seminara iz različitih oblasti ove naučne discipline. Kinološka akademija svoje kurseve i programe edukacije zasniva na najnovijim naučnim i stručnim saznanjima iz oblasti kinologije. Na ovaj način trudimo se da poboljšamo i podignemo nivo stručnih i profesionalnih kompeticija osoba koje se bave kinologijom. U sklopu akademije postoji više različitih kurseva. Njih mogu pohađati svi zainteresovani građani koji imaju želju da se profesionalno i stručno bave kinologijom i psima. Obrazovanjem kroz kurseve polaznici dobijaju prvenstveno teoretska znanja, ali i praktične veštine. Akademija kroz različite projekte i akcije u saradnji sa drugim organizacijama, zalaže se za poštovanje postulata odgovornog vlasništva i brige o psima, za stvaranje modernog društva zasnovanog na znanju, odgovornosti, solidarnosti, poštovanju različitosti i razumevanju“, rekao je Darko.
“U okviru akademije postoje četri kursa: kurs iz osnova kinologije, kurs profesionalnih šetača , kurs za izlagače pasa i kurs iz osnova anatomije i eksterijera. Kurs iz osnova kinologije vam pruža mogućnost da steknete teoretska znanja iz osnova kinologije kroz sledeće tematske jedinice: domestikacija pasa, sistematizacija i podela rasa, osnovne anatomije i fiziologije psa, procena eksterijera, ishrana pasa, poremećaji u ponašanju, osnove obuke rada i socijalizacije lovačkih i službenih pasa, kao i o zakonskim regulativama u kinologiji. Upisni rok za ovu vrstu kursa je od 1. juna do 1. oktobra , prijave se za sve kurseve podnose popunjavanjem on line formulara. Dužina trajanja kursa je sedam meseci, a predavanja se održavaju jednom nedeljno u Beogradu. Kurs za profesionalne šetače vam pruža mogućnost da steknete teoretska i praktična znanja o osnovima, pravilima čuvanja i šetanja pasa- procesom domestikacije psa, sistematizacijom rasa, zdravstvenoj zaštiti, pružanjem prve pomoći, ishranom i negom pasa. Prepoznavanjem načina na koji psi komuniciraju sa nama, prepoznavanju straha, stresa, anksioznosti i agresije, osnovama na koji način psi uče, načinima šetanja psa u skladu sa metodama pozitivne motivacije i dobrobiti životinja, zakonskim propisima i regulativama u vezi izvođenja pasa na javne površine. Upisni rok je dva puta godišnje u Novom Sadu i Beogradu, a kao i za sve kurseve prijave se podnose popunjavanjem formulara. Treći kurs koji je u ponudi naše akademije je kurs za izlagače pasa, koji vam pruža mogućnosti da steknete teoretska znanja o osnovama izlaganja pasa na izložbama- istorijom kinologije, procesom domestikacije psa, sistematizacijom rasa osnovnim anatomskim karakteristikama psa i zdravstvenoj zaštiti, prepoznavanje načina na koji psi komuniciraju sa nama , prepoznavanje straha , stresa, načinima izlaganja pasa , zakonskim propisima i regulativama u izlagačkoj kinologiji. Upisni rok je kao i za profesionalne šetače dva puta godišnje, u Novom Sadu i Beogradu.
I poslednji kurs koji je u ponudi naše akademije je kurs iz osnova anatomije i eksterijera koji vam pruža mogućnosti da steknete teoretska znanja iz osnova anatomije, morfologije, fizioogije, građe tela i proceni eksterijera po telesnim regijama kod pasa. Upisni rok je tokom svake godine od juna do oktobra u Beogradu. Jedini preduslov za sve polaznike je da moraju imati više od 18 godina. Za studente Veterinarskog fakulteta kurs iz osnova kinologije je besplatan i u obavezi su da plaćaju samo godišnju članarinu“, zaključio je na kraju razgovora Darko, uz želju da se u budućnosti opet vidimo na tradicionalnoj izložbi u Valjevu.
Tokom izložbe obavljen je i razgovor sa francuskim izlagačem, Joele Hisleur koja je dovela ženku džek rasel terijera i koja je osvojila nagradu za kao najbolja mlada ženka I BOS. Sa Joele smo porazgovarali nekoliko minuta, a između ostalog ona nam je rekla da je glavni razlog njenog dolaska zapravo kupovina psa, od našeg istaknutog i uspešnog odgajivača i međunarodnog kinološkog sudije Nemanje Jovanovića, čija odgajivačnica se zove Heartily. Nakon razgledanja od prve do desete FCI grupa i prezentacijom učenika naše škole sa pojedinim rasama, đaci su odgledali jedan od lepših delova izložbe agiliti.
POSETA BEOGRADSKOG ZOO VRTA
Nakon završetka izložbe usledio je povratak u autobus i put do Beogradskog zoo vrta. U zoo vrtu nas je srdačno dočekao ljubazni domaćin Josef, koji nam je pričao o samom osnivanju vrta, istorijatu, a tokom razgledanja životinja, upoznao nas je sa raznim vrstama ptica, merkata, puma, lavova,magaraca, muflona, tigrova , žirafa..
Beogradski zoološki vrt nastao je 1936. godine. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik, industrijalac, gospodin Vlada Ilić. Svečano je otvoren na Petrovdan- 12. jula .
Prvi stanovnici vrta su bili : lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni , srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove, pelikani i papagaji. Ubrzo po otvaranju vrt je postao jedno od najomiljenijih mesta na koje su Beoograđani dolazili. Više puta je ugostio i članove kraljevske porodice Karađorđević. Kraljica Marija je sa kraljevićima Tomislavom i Andrejom vreme namenjeno razonodi često upravo provodila u Vrtu, a mladi kralj Petar Drugi se prilikom poseta redovno interesovao za dalje planove i izgradnju.
Kada je formiran, Zoološki vrt je zauzimao prostor nešto veći od tri i po hektara, da bi , vrlo brzo, bio proširen na sedam, a zatim izgradnjom restorana ,,Kalemegdanska terasa” I pripajanjem jednog dela Donjeg grada, čak na nešto više od četrnaest hektara i na toj površini je dočekao Drugi svetski rat. Međutim , tokom Drugog svetskog rata Vrt je dva puta bombardovan: najpre 1941. od strane nemačkih fašista, a zatim i saveznika 1944. godine . Skoro ceo životinjski fond je uništen. Zbog razaranja i drastičnog smanjenja broja eksponata, površina Vrta se posle rata, nažalost, svela na oko sedam hektara, koliko i danas zauzima.
Po kazivanju Dane Savković- Gligorić, čiji je otac , Miodrag Savković bio direktor Vrta u to vreme, prilikom bombardovanja stanari okolnih zgrada naivno su poverovali da Vrt neće biti meta bombardera, pa su listom pohrlili da u njemu nađu utočište. Ali, bombe su nekontrolisano padale, pa je u Vrtu, naručito u pećini u kojoj su danas skoloništa za zebre i antilope, izginulo mnogo ljudi. Svojim očima je videla i kako mnoge životinje, pogođene bombama, lete u vazduh. Posebno joj se u pamćenje urezala slika slona raznetog na komade. Mnoge životinje su tada pobegle iz razrušenih kaveza, a one koje su predstavljale opasnost po okolinu, morale su biti poubijane da bi se sprečila veća tragedija. Među retkim koje su preostale nalazili su se nilski konj Buca i aligator Muja.
Posebno zanimljiv deo priče bio je o majmunu Samiju,keruši Gabi i aligatoru Muji. Majmun Smi široj javnosti je postao popularan, kada u samo roku od nekoliko dana dva puta pobegao iz Vrta. Odrasle šimpaze, naročito mužijaci, izuzetno su opasne I agresivne životinje, nekoliko puta snažnije od čoveka. Time što se dvaputa prošetao po gradu, a da nikoga nije napao , Sami je pokazao svoju veličinu. Šipanza Sami, koji je veoma brzo postao ljubimac svih Beograđana , stigao je u Vrt 12.01.1988. godine.
Bio je to krupan mužijak tamnog lica i guste crne dlake. Pametan pogled je odavao zrelu, iskusnu životinju. Prvi put je pobegao 21.2. 1988. oko 20 časova, napravivši pravu pometnju kada je dorćolskim ulicama- Gospodar Jevremovom i Kralja Petra krenuo prema Domu JNA, praćen u stopu od policije i čuvara zoološkog vrta. Majmun je nonšalantno došao do bioskopa Balkan. Da to nije samo slatki majmun prolaznici su shvatili kada se nakostrešio I raširenih ruku im potrčao u susret. Nastala je panika, bežalo se glavom bez obzira. Tada se zaputio pravo u terazijski tunel, ali su policajci i vrtni radnici uspeli nekako da ga usmere ka Kalemegdanu. Uz pratnju desetak policijskih automobila i patrolla, koje su mu krčile put sa ciljem da istovremeno zaštiite građane i odbeglu životinju vrate u kavez. Neposredno za njim od kuće je došao i direktor Vuk Bojović. On je uspeo da razgovorom odobrovolji Samija, da ga uhvati za ruku, uvede u svoj auto, ličmo doveze do Vrta i uvede u kavez, što je čin za divljenje. Nigde u svetu nije zabeleženo da je neko odraslu šimpanzu, koga veoma kratko i površno poznaje, smeo da uvede u svoj auto i vozi po gradu.
23.2.1998. u 10.00 časova se odigralo Samijevo drugo bekstvo. Opet je razvalio rešetke svog kaveza . Sami je tada preskočio ogradu vrta i krenuo ulicom. Nekoliko radnika iz vrta je sa velikim mrežama krenulo za njim, ne bi li mu tako preprečili put I usmerili ga nazad ka Vrtu. Radnici su mu preprečili put mrežama i tako ga usmerili da uđe u dvorište u Ulici Cara Dušana, gde se popeo prvo na jednu višnju, a kasnije na krov garaže. Posle dugotrajnog ubeđivanja, odlučeno je da se Sami uspava i tako vrati u kavez. Sami je uspavan oko 17.00 časova, kada se temperatura već približavala nultom podeoku. Oporavljanje je trajalo nekoliko dana, uz antibiotike i tople čajeve. Nažalost Sami je iznenada uginuo od opasne bolesti 1992. godine. Sve novine su objavile tužne vesti. Pokopali su ga na travnjaku preko puta ulaza u novu kuću za majmune, a ubrzo je u blizini postavljen spomenik, bronzana statua koja će večito stajati u Vrtu I podsećati nas na divne trenutke druženja.
Još jedna veoma lepa priča vezana je za kerušu Gabi, koja je sa osam godina starosti stigla u Vrt. Bila je izuzetno lepa keruša i imala je zadatak da patrolira po Vrtu.
Sudbina je htela da se jedne noći dogodi nešto nepredviđeno. Ženka jaguara je uspela da iskoči iz svog kaveza i da dođe gotovo do upravne zgrade. Kada je čuvar, koji je sa psima patrolirao, stigao do tog dela Vrta, Gabi je naglo zastala, osluškujući. Ostala je sasvim ukočena nekoliko sekundi, a onda brzinom metka jurnula u mrak, dok je drugi pas – mužjak nemačkog ovčara, uz cviljenje potrčao u suprotnom pravcu. Čuvar je ostao zbunjen, još ne shvatajući o čemu se radi. Tek kada su tišinu noći počeli da paraju rika i lavež i kada je u tami razaznao uzavrelo klupko iz koga su se isplitale čas kandže čas zubi, bilo mu je jasno da je u pitanju neka zver. Uzbuđen, otrčao je do telefona i obavestio policiju o tome šta se dešava u Vrtu. Policija je probudila direktora Bojovića i zajedno su požurili da zaustave odbeglu, razgoropađenu životinju. Odmah su utvrdili da je u pitanju ženka jaguara, mlada i puna snage. Negde do pred svitanje su pokušavali da je vrate u kavez i na kraju, kada drugog izlaza nije bilo, nažalost, morali su da je ustrele. Gabi je pronađena u jednom hodniku u neposrednoj blizini kaveza iz kog je jaguar pobegao. Ležala je polumrtva, u velikoj lokvi krvi.
Te noći je neustrašivo jurnula na jaguara, uhvatila se u koštac sa njim i, iako se radilo o neuporedivo većem i jačem protivniku, nije odstupala ni za trenutak. Onemogućila je opasnu zver da nasrne na čuvara ili da preskoči ogradu Vrta i napadne nekog od građana. Iznenađenu životinju nije prestajala da goni sve dok je nije saterala do ulaza u kavez. Tada su izranavljenost i iznemoglost učinili da se odvuče do prvog zaklona, gde je i klonula.
Odmah su je vozilom prebacili na Veterinarski fakultet, gde su joj oprali i ušili rane, dali antibiotike i transfuziju, pošto je bila izgubila mnogo krvi, i vratili je ponovo u Vrt. Kako mi u to vreme nismo imali ambulantu, u tu svrhu je poslužila direktorova kancelarija. Čiviluk je bio stalak za boce sa infuzijom, spojene fotelje su bile ležaj za bolesnicu, a njegov radni sto mesto na kome je stajao sanitetski materijal.
Uz Gabiku je bdelo, uz brojne veterinare, i kompletno ljudstvo Zoološkog vrta. Oporavak je tekao prilično sporo, što nije ni čudo s obzirom na ozbiljnost i brojnost povreda koje je keruša imala. Tek posle nešto više od mesec dana Gabi je prvi put ustala i napravila nekoliko koraka. Pored vrtnih radnika, radovali su se i mnogi ljubitelji životinja i prijatelji Zoološkog vrta, pošto je Gabikina hrabrost dobila širok publicitet.
Zbog njenog veličanstvenog podviga, radnici Zoološkog vrta doneli su odluku da joj se za života podigne spomenik, koji će za sva vremena podsećati na odvažnost i neustrašivost keruše Gabi.
Gabika je još mnogo godina, do kraja života, revnosno obavljala svoj posao, patrolirala sa noćnim čuvarem ili ležala pored kapije spremna da skoči ako neko pokuša da ugrozi Vrt, njegovo osoblje i stanovnike.
Ipak aligator Muja je trenutno prava maskota Vrta, a u tekstu koji je pred vama saznaćete I zašto.
Decenijama unazad posetioci „Vrta dobre nade“, zastaju pored bazena u kojem živi aligator po imenu Muja. I staro i mlado muči isto pitanje: „ Da li je živ? Ne pomera se!“. Miran i pritajen kao i svi pripadnici njegove vrste, američki aligator Muja „zagazio“ je u osmu deceniju života i zvanično postao rekorder u dugovečnosti ove vrste. Preziveo je bombardovanje Beograda za vreme Drugog svetskog rata, a pamti i kad se tlo treslo pod NATO bombama ratne 1999. godine. Bio je svedok svega kroz šta je Vrt prolazio. O njemu hranitelji pričaju sa velikim poštovanjem, a svetska stručna javnost prati svaki dan njegovog života. Nedavno mu je tim ortopeda sa Kliničkog centra Srbije i veterinara sačuvao život, nakon što mu je dijagnostikovana gasna gangrena desnog stopala.
Od kako je 2007. godine uginuo aligator Čabulitis u Zoološkom vrtu u Rigi u Letoniji , u svojoj 75. godini, beogradski Muja postao je i zvanični rekorder u dužini života ove vrste. Izučavaoci reptila zato sa oduševljenjem prate svaki mesec njegovog života. Njegova dugovečnost uticaće na to da bude postavljena gornja granica dužine života ove vrste koju naučnici nisu mogli da utvrde u prirodi.
Američki aligator Muja doputovao je u Beogradski zoološki vrt godinu dana po njegovom osnivanju, u septembru 1937. godine, zajedno sa još jednim aligatorom. Nije poznato iz kog je vrta stigao, ali je zasigurno doputovao iz Nemačke. Podaci iz arhive svedoče o tome da je Muja već tada bio odrasla jedinka, pa ne čudi da se smatra da on ima više od 75 godina.
Nakon dugog obilaska Vrta, učenici naše škole su imali slobodnog vremena da prošetaju Beogradom, kao zaslugu za odlično ponašanje i vladanje tokom cele ekskurzije koja je počela rano ujutru, a završila se šetanjima i čarima beogradskim ulicama.
