Ne umem
ja
umereno da volim,
kad mi u grudima
rastu bulke!
I neću
da grčim prste!
Pustiću…
večeras…
nek’ stihovima vezu
ime Tvoje…
Nek’ se rumeni
pesma!
A kad svenu…
Pustiću…
na vetrometini
osećanja
neka
olujni vetrovi
mrse mi kosu…
a gromovi sprže
svako čulo
kojim sam te volela…
Pa… tako…
išibana,
dlanovima bez kože
umivaću se
suzama svojim…
Neka… peče…
sve dok mi bol
ne ukrade
dah
kojim sam te
ljubila..
Neka…
“umrem” na tren..
Jedino tako te
mogu preboleti…
Jedino tako ću se
ponovo roditi!,
