18. Avgusta 2019. | 23:46
Početna / Magazin / Jelena Đoković: Kako sam pronašla mir u Ekvadoru i u sebi

Jelena Đoković: Kako sam pronašla mir u Ekvadoru i u sebi

Kako sam pronašla mir u Ekvadoru i u sebi

Kada sam krenula na fakultet u Milano, svu svoju „klinačku“ spontanost i radoznalost sam ostavila iza sebe. Počela sam da vodim vrlo programiran i predvidiv život, kako bih mogla da postignem sve zacrtane ciljeve. Nikada nisam ni pomislila da ću se sada, kao majka, odlučiti da obnovim tu spontanost i upustim se u jednu prelepu avanturu, sama. Zašto da ne? Na kraju krajeva, mi smo uvek sami sa sobom. Što pre to prihvatimo, lakše ćemo živeti sa drugima.

Uz podršku najbližih, uputila sam se preko okeana ka malom selu koje je u svetu poznato i pod imenom Dolina dugovečnosti. Moja ruta je bila prilično duga: London–Majami–Gvajakil–Loha, pa tri sata kolima do konačne destinacije – Vilkabamba, Ekvador. Provela sam ukupno 30 časova u putu, spavala na klupici na aerodromu u Gvajakilu dok sam čekala konekciju jer je avion iz Majamija kasnio pet sati. Osećala sam se kao tinejdžer!

Eto, prava mala avantura već u putu. Odsela sam u gostinjskoj kući jedne divne ruske porodice i nisam se nijednog trenutka pokajala. Toliko topline i ljubavi, pažnje i poštovanja prema jednom strancu. Valjda sam navikla da to očekujem samo od nas Srba. I većina lokalnog stanovništva živi u vrlo harmoničnom odnosu.

Vilkabamba je posebno mesto. Svi su mi pričali da ljudi ili obožavaju to selo ili pobegnu glavom bez obzira. Oni koji ostaju su uglavnom ljudi koji i žele da se vrate osnovnim vrednostima života, da se okrenu prirodi. To sve mogu da pronađu u Vilkabambi.

Najviše ima Amerikanaca i Kanađana koji su zasićeni korporacijama i rijaliti televizijskom scenom. Oni osnivaju zajednice sa svojim pravilima, i ko god želi da živi tamo, mora da doprinosi zajednici time što će pomagati u bašti, u uzgoju životinja, izgradnji kuća od prirodnih materijala… Sve u skladu sa prirodom, i sa ljubavlju i poštovanjem prema ostalim članovima.

Upoznala sam interesantne ljude sa specifičnim životnim misijama i pričama. Yves, dva psa, mačka i pohlepni Edison.

Yves je četrdesetogodišnjak koji je pre 13 godina kupio neplodno zemljište na planini dva sata pešačenja od Vilkabambe, kako bi stvorio malu zajednicu koja će oporaviti zemljište. Vodio se sledećim stavkama: zemlja ne sme da bude pristupačna automobilom, ne sme da ima struju, treba da bude blizu nekog planinskog izvora vode i mora da bude neplodna. Zavetovao se sa svojom tadašnjom devojkom da će toj zemlji posvetiti narednih 15 godina života i učiniti je dobrom za uzgoj biljaka i životinja. Posle 15 godina, obećao je, napustiće to zemljište i ostaviti ga zajednici, a on će nastaviti da putuje širom sveta i podržava slične inicijative.

Devojka ga je napustila posle dva meseca života u šatoru i ostao je sam.

„Sedeo sam na planini, sa svoja dva psa i mačkom. Posmatrao sam prelepe zalaske i izlaske sunca i imao divan pogled, i sve što mi je padalo na pamet je da sam potpuno sišao s uma i koga briga za pogled. Ovo je tako teško! Ruke pune žuljeva od kopanja, opekotine od sunca, bolovi u leđima… šta mi je sve to trebalo!“, govori Yves.

Ali, s obzirom na to da je dao zavet i obavezao se zemlji da će joj pomoći u oporavku, nastavio je avanturu. Zemlju je nazvao Sacred Suenos – Sveti snovi. Srećom, mnogi mladi ljudi iz celog sveta dolazili su da volontiraju u njegovoj zajednici i da mu pomognu da izgradi kuće. Sada njegova zajednica ima osmoro članova i mnoštvo volontera koji ostaju po nedelju-dve, a neki i celo leto. Neki odustanu posle par dana, neki odustanu prilikom penjanja uzbrdo… dva sata pentranja po planini jeste naporan izazov, posebno sa torbama i rančevima. Zato nije ni čudo da neki odustanu i pre nego što se popnu.

Pre nekoliko godina, neki filantropi su podržali njegov zavet i pomogli mu da kupi još okolnog zemljišta. Sada zajednica ima dva projekta – uzgajanje organskog voća i povrća, pravljenje kozjeg sira, ali i čitanje knjiga i pravljenje tehnoloških izuma.

Ovde uzdižu rad Nikole Tesle i pokušavaju da repliciraju neke njegove zamisli, kriveći sistem što jedan takav velikan nije uspeo da dobije pažnju i poštovanje sveta u svoje vreme. A Tomasa Edisona? E, njega zovu „pohlepnim“.

Yves je po završetku viših studija napustio Kanadu, i sada više ne sme ni da se vrati tamo jer je odbio da plati zajam banci za školovanje. Kada mu zatreba novac za neke projekte u zajednici, drži časove engleskog ili otputuje u Kaliforniju, gde radi na plantažama marihuane na crno.

Hipici, šaman i jedan skroz neobičan obućar

Druga zajednica koju sam posetila je hipi-zajednica koju je osnovao Amerikanac Tom Osher, koji je svoje ime promenio da bude kratko i jasno Mofwoofoo – Mufufu. To je malo imućnija komuna. Zemlja na kojoj žive nalazi se u Vilkabambi, pored reke Ćamba. Svoju zajednicu je prvo nazvao Shambala, ali je onda to promenio u Ćamba la bamba.

Tamo postoje i bina za žurke i akrobacije, studio za snimanje muzike, malo jezero sa peščanom plažom, škola za decu bez učitelja, voćnjaci i povrtnjaci, a čak uzgajaju i spirulinu! Žive ili u kućicama na drveću, ili u indijskim šatorima.

Uglavnom nemaju prozore jer je vreme toliko lepo tokom cele godine da za tim nema potrebe. A na komarce su navikli!

Ovo selo je do pre desetak godina bilo jedno od najprivlačnijih ljudima koji žele da provode penziju u mestu sa lepom klimom, zdravom prirodom i niskim cenama kvalitetnih namirnica za život. No, kada je magazin International Travel objavio reportažu odavde, lokalno stanovništvo je podiglo cene zemljišta, pa sada i nije tako pristupačno kupiti kuću u Vilki. Pa ipak, ljudi i dalje dolaze.

Često se organizuju „Raw food retreats“ – kampovi gde ljudi jedu samo sirovu hranu, koja dobro uspeva cele godine. Imaju plantaže kafe, kakaoa, banana, te kokosovo drveće, avokado, pomorandže, đumbir, ananas, kivi, nar…

Ljudi dolaze i na spiritualna putovanja. U selu žive različiti šamani, a neki nude i napitak ayahuasca (ajavaska) uz poseban obred. Kada ga čovek popije, ulazi u trans i ima halucinacije, pošto su mu čula vrlo osetljiva.

Neki ljudi ispričali su da su iskusili komunikaciju sa anđelima i drugim višim bićima. Mnogi koji pokušavaju da uhvate prečicu do duhovnog uzdignuća uzimaju ajavasku. Iskustvo nije nimalo prijatno, prate ga dijareja i povraćanje (motiv koji stoji iza toga je čišćenje od parazita).

Po Vilki se priča da su šamani čak i seksualno zloupotrebljavali žene koje su došle na taj obred jer kada se popije napitak, narednih šest sati nemate kontrolu nad telom.

Ja sam imala vrlo prijatno iskustvo sa šamanom po imenu Karlitas. Inače je umetnik i bavi se slikanjem fresaka i ikona po crkvama, kao i privatnim kućama imućnih Ekvadoraca. Sa njim sam provela nekoliko sati, pričajući o njegovim sposobnostima i njihovom korišćenju. Bio je vrlo fin i kulturan. Kada posmatra ljude, pričao mi je, gleda ih veoma stidljivo, jer može da vidi mnogo toga što ni sam ne želi da vidi, a verovatno ni ti ljudi to ne žele da mu pokažu. Pričao mi je na španskom, a ja njemu na italijanskom, i dobro smo se sporazumeli. Ume da tumači mandalu, pa je uspeo da protumači i crtež koji sam napravila tog jutra. Pričao mi je o otvorenosti mojih čakri i dao mi savete kako da kroz meditaciju otklonim neke energetske blokade.

Potom sam upoznala obućara po imenu Paulo. On je poreklom iz Venecije, i otisnuo se u svet zahvaljujući kuvarskim sposobnostima. Radio je u restoranima kao šef za pravljenje pice, ali ga to nije ispunjavalo.

„U kuhinjama u kojima sam radio svi su se stalno svađali, mrzeli… Hrana koju smo spremali obilovala je takvom energijom. Nisam to mogao da podnesem. Želeo sam da odem negde i probam da živim na sirovoj hrani, u harmoniji sa prirodom i okolinom. I svi moji putevi su vodili u Vilkabambu“, kazao mi je Paulo.

Sem što je promenio dijetu i profesiju (postao je lokalni obućar), upustio se u duhovnu avanturu i krenuo je na „silent retreats“ koji se zovu vipašana. Na njima se deset dana meditira po deset časova dnevno, bez ikakve komunikacije sa ostalim ljudima. Samo doručak i – ništa više.

Tih deset dana je posvećen unutrašnjem miru, životu u sadašnjem trenutku i zahvalnosti na svemu oko sebe. Potpuno me je oborila s nogu njegova posvećenost. Čak 29 puta je išao na te meditacije, a matematika je laka – nije pričao ukupno 290 dana! Nekada je znao da veže i četiri vipašane zaredom!

Uzmite u obzir da je Italijan, a oni su prilično brbljivi…

 

Beg od sveta i dijeta od morskog praseta

Dok stranci dolaze na spiritualna putovanja i bave se zdravim životom, lokalci su još zarobljeni u nekom dobu koje smo mi prevazišli pre dvadesetak godina. Pre godinu i po dana uveli su bežični internet u selo, ali nisu previše „opsednuti“ događanjima iz sveta.

Preko Vilke ne preleću nikakvi avioni, a za svaki put morate da izdvojite barem tri sata – utoliko ih manje dotiču dešavanja van njihovog sela. Čini mi se da bi potcenjivački bilo nazvati Vilku selom. U stvari je to rasprostranjena zajednica. Ja sam letnje raspuste često provodila u selu kod bake i deke, gde ima oko 3.000 stanovnika, a Vilka ima čak 7.000 žitelja i konstantan priliv novih lica.

Priroda je, međutim, toliko divna i gusta, da se uopšte ne oseća prisustvo ljudi. Do pre desetak godina, oni nisu imali toliko procesirane hrane pakovane u plastične ambalaže i hranili su se vrlo zdravo. Sve što bi pojeli, a to bi uglavnom bilo voće i povrće, bacili bi na zemlju jer je bilo razgradljivo, tako da nikada nisu stekli naviku da bacaju otpatke u kantu za đubre. Sada kada jedu čips, slatkiše, konzerviranu hranu i pića, i dalje bacaju sve na zemlju, verujući u koncept razgradnje.

Čak i u autobusima možete da vidite natpis „Ne bacajte smeće po autobusu. Sve otpatke bacite kroz prozor“. I nije uopšte retko videti kako kesu punu smeća šofer zafrljači kroz prozor, na put, u pokretu.

Još veruju da je veliki stomak odraz „bogatstva“ a ne neadekvatne ishrane, pa muškarci i žene (pa čak i kučići!) s ponosom šetaju svoj višak kilograma. Njima od milošte tepaju „debeljuce“ (na španskom je bucmasta devojka – gordita).

Zaprepastilo me je da je ekvadorski specijalitet – grilovano morsko prase! Dok ih mi kupujemo kao kućne ljubimce za dečicu, oni ih poslužuju kao gurmanski specijalitet. To svakako nisam imala nameru da probam.

Istina, ne jedu previše životinjskih proizvoda. Mahom se hrane živom hranom iz svojih bašta, semenkama i orašastim plodovima.

Jedan taksista mi se žalio kako se pre desetak godina otvorila prva apoteka u selu, kada su počeli da se doseljavaju stranci. Pre toga su koristili lekovite biljke i čajeve za lečenje, i živeli su jednostavnim životom, pa se malo ko od njih razbolevao. Sada imaju pristup i alkoholu i procesiranoj hrani, pa se sve više vide posledice u vidu dijabetesa, gojaznosti i kardiovaskularnih problema.

Malo ko ima svoj automobil. To je luksuz zbog visokih poreza i carina; zato se svi voze taksijem ili autobusom, koji nisu skupi. Nedostatak automobila čini i da zagađenost vazduha bude niska. Nema ni bioskopa ni pozorišta, niti šoping-mola. Svega nekoliko restorana, u koje doduše nisam išla, jer sam imala dovoljno izbora u bašti kuće u kojoj sam odsela.

Tipičan dan jednog meštanina svodi se na rad u bašti i polju, i oko kuće. Neki uzgajaju kokoške, koze, krave. Često kraj puta prodaju meso, na stolu ili na žici, ali ono se konzumira jednom nedeljno, ne više od toga. Fascinantno je i što dosta njih koristi „compost“ toalete. Sav izmet koriste kao đubrivo za baštu i svu hranu takođe razgrađuju sodom bikarbonom i koriste za đubrivo. Kada vide konjsku ili magareću balegu pored puta, obraduju se i skupe je za baštu.

U nekim zajednicama praktikuju i koncept „kokošjih traktora“: dok se kokoške šetaju po dvorištu, svojim kandžama grebu po zemlji i tako je obrću kao što bi to radili traktori, samo bez zagađenja okoline. Pritom vrše nuždu i na taj način đubre zemlju. Prvo ograde kokoške u mali deo i tu ih ostave da „rade“, i tako ih pomeraju po različitim delovima. Kome ne smeta kokodakanje – ima mnogo koristi od pernatih radilica.

Turisti mogu da idu na jahanje konja po planinama ili da iznajme bicikle. Obišla sam i jedan mali zoološki vrt, sa svega nekoliko kaveza – mali majmuni, noj, ptice čudnog izgleda, i to je to.

Deca se igraju na ulici ili po dvorištima. Imaju i veliki fudbalski teren i teretanu na otvorenom. Mladi ljudi najčešće idu na duge šetnje po planinama ili na reku da se kupaju. Vreme je lepo tokom cele godine, tako da nemaju potrebu da budu po kućama. Tu gledaju i filmove, umesto bioskopa. A kada ih pitate da li bi želeli da putuju – većina će vam reći da je srećna u svom selu. Momak koji me je vozio jednom prilikom rekao je da bi eventualno želeo da jednog dana poseti Toskanu, ali da je najsrećniji kod kuće.

 

Nepregledno zelenilo i duhovno uzdignuće

Jelena Djokovic na Ekvadoru

Vilka je okružena Andima sa svih strana. Nalazi se na 1.500 metara nadmorske visine i preko cele godine temperatura se kreće od 18 do 28 stepeni Celzijusa. Kada sam putovala u Ekvador, na internetu sam tražila tačnu vremensku prognozu za Vilkabambu, ali pošto u selu – naravno – ne postoji nijedna meteorološka stanica, nisam dobila pravu sliku.

Spremala sam se za kišu i temperaturu od 13 do 22 stepena, što je bila velika greška. Provela sam dve prelepe nedelje na 27 stepeni, sa mnogo sunca i nedovoljno šortseva.

Nakon samo nekoliko dana boravka u Vilki, uputila sam se u osvajanje vrha planine Mandango koji je poznat i kao „Uspavani Inka“. Kada iz daljine posmatrate planinu, zaista liči na nekog faraona koji spava. I sam vrh deluje neverovatno, kao tajni hram Inka, neprirodno i natprirodno nadovezan na planinu.

Nacionalni park Podokarpus prostire se velikim delom Anda koji okružuju Vilku, i jednog dana sam krenula iz sunčane

Vilke kolima, da priđem Andima sa druge strane amazonske prašume, kako bih videla veličanstvene vodopade. Za svaki put treba minimum tri-četiri sata, po vrlo lošim, krivudavim putevima. Amazonska prašuma obiluje kišama i hladnijom klimom, pa sam odustala od prvobitnog plana da se kupam na vodopadu. Ali bilo je veličanstveno. Tako divna, mirna energija. Drveće i biljke tamnozelene boje i mnoštvo orhideja okolo. Rastinje je gusto i nepregledno zeleno. Odmor za oči i dušu.

Zatvorila sam oči i prepustila se zvucima prirode. Sve sam čula: i kišu, i vodopad, i šuštanje lišća i ptice… A leptiri! Koliko sam samo prelepih leptira videla, svih boja! To su sve nedirnute kišne šume u kojima žive mikroorganizmi koji potiču iz ledenog doba. Na najvišem vrhu parka je tundra sa 14 jezera u kojima se nalazi otopljena voda sa glečera. Kažu da to „mleko glečera“ sadrži metalne koloidne minerale. U toku kišne sezone, jezera se izlivaju i sva voda se spušta niz tundru i sliva u vodopade.

Kada voda stigne u dolinu, meštani je sakupe i koriste za ličnu upotrebu. Zbog toga su vodu iz Vilke proglasili jednom od najčistijih i najzdravijih na svetu – to je jedan od razloga zbog kojih je ova dolina proglašena dolinom dugovečnosti.

Svaki dan je imao posebnu čar. To nije tipično mesto za odmor, posebno zato što je toliko teško doći do njega. Za mene je ono imalo sve što sam tražila i ostvarila sam prelepa prijateljstva koja sa velikom ljubavlju želim da održavam.

Mnogi su me pitali jesam li išla na duhovno putovanje, ali moje duhovno putovanje i rast nema posebnu destinaciju ili odrednicu. Ono se dešava svuda i stalno. U Vilkabambi sam imala više vremena za sebe i svoje potrebe, jer koncept vremena i žurbe ne postoji. Telefon sam koristila kao foto-aparat i jedino je bio u funkciji kada bih pronašla Wi-Fi. U tom smislu, jesam bila spiritualno uzdignuta jer nisam imala nikakve distrakcije tehnološke prirode. Imala sam dovoljno vremena da radim na sebi, svojim verovanjima i stavovima, da se naspavam, pročitam mnoštvo knjiga i napunim baterije; i vratim se puna ljubavi i energije koju sada nesebično delim sa svojom porodicom.

Svako putovanje je prilika da naučimo nešto novo o drugima, ali i o sebi. Poželela sam da budem u prirodi, bez tereta imena i očekivanja. I to sam tamo pronašla.

Jesam li mogla to da nađem i negde bliže?

O, da! Svakako! Sada to imam u sebi, i ne planiram da to izgubim. Svuda sa sobom nosim mir koji sam pronašla na ovom putovanju, i sada ga mogu pronaći svuda; u svakom gradu, selu i državi. Jer moj mir živi u meni i zavisi od mene. Želim to i svima vama.

Što pre pronađemo način da budemo u harmoniji i ljubavi sa nama samima, to ćemo lakše i lepše moći da živimo i sa drugima.

Izvor: jelenadjokovic.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.