22. Marta 2019. | 17:46
Početna / Magazin / Jelena Đoković: Uspomene na studentske dane ne bih menjala ni za šta!

Jelena Đoković: Uspomene na studentske dane ne bih menjala ni za šta!

Sve pamtim! Od stare sobe koju sam ukrašavala raznoraznim isečcima iz novina i motivacionim porukama, slikama najdražih, do prostorije gde smo svi ručavali i okupljali se. Ta soba je po potrebi postajala soba za žurke ili gledanje fudbalskih utakmica. Nikada, ali nikada ne bih menjala uspomene iz doma, ni za šta!  Tada sam naučila da će uvek biti onih koji ništa ne dele sa vama, ali i onih kojima su vrata uvek otvorena i žele da vam pomognu.

Studentske dane pamtim po mnogim izazovima i velikim promenama. Odlazak od kuće u stranu zemlju, nepoznavanje jezika, upoznavanje novih ljudi, život u domu, danonoćno učenje, nedostatak novca – samo su neki od tih izazova. Bila sam vrlo uzbuđena i rešena da opravdam poverenje roditelja.

Moja sestra je takođe studirala u inostranstvu, bila je u Americi, a Novak sa kojim sam se zabavljala bio je stalno na turnirima. Na neki način, moje utočište je bio moj studentski dom u Milanu.

Naučila sam da brinem o sebi, da samu sebe podsećam da treba da jedem, pijem vodu, vežbam, operem veš, kuvam, čistim… Za dve ili tri nedelje, već sam bila u rutini. Znam koliko roditelji kukaju kako su im deca neuredna ili neodgovorna. Uvek im kažem: pošaljite dete u dom, sve će da nauči. Daleko od kuće – tu si sam na tuđem. I tu nema izgovora.

Kad mi je padala energija tokom učenja, pila sam limunadu ili ceđeni sok od pomorandže. Uoči ispita sam meditirala, jer me je hvatala velika panika da nešto ne zaboravim i ne dobijem lošu ocenu. Taj strah je uvek bio uvećan pred evaluaciju koju svi stipendisti imaju: ako nisi položio sve ispite sa određenim ocenama, gubiš stipendiju. A kod mene bi to značilo – gubiš stipendiju i vraćaš se kući, jer moji ne bi mogli da finansiraju studije u inostranstvu.

Hranila sam se u studentskoj menzi. Zahvaljujući stipendiji, svaki obrok koji podrazumeva predjelo, glavno jelo i desert, koštao nas je upola manje nego bilo gde da jedemo. Hrana nije bila ukusna, ponekad ni previše zdrava, ali barem sam jela konkretan obrok. Nedeljom ili praznicima kada menza nije radila, snalazili smo se, skupljali novac i kuvali zajedno. Volela bih da sam tada znala da hraniti se zdravo uopšte ne zahteva kuvanje, a nije čak ni skuplje, naprotiv. Zato se sada i trudim da pomognem studentima i da im prenosim to iskustvo koje imam u vezi sa hranom.

Sve pamtim! Od stare sobe koju sam ukrašavala raznoraznim isečcima iz novina i motivacionim porukama, slikama najdražih, do prostorije gde smo svi ručavali i okupljali se. Ta soba je po potrebi postajala soba za žurke ili gledanje fudbalskih utakmica.

Nikada, ali nikada ne bih menjala uspomene iz doma, ni za šta. Tada sam naučila da će biti onih koji ništa ne žele da dele sa vama, ali i onih kojima su vrata uvek otvorena i žele da vam pomognu.

Nisam preskočila ispitne rokove i sve radove sam predavala na vreme. Planirala sam i finansije. Po vratima su mi uvek stajale žute nalepnice kao podsetnik: Jelena, ponesi kesu sa sobom u supermarket. Svaka te košta 10 centi, što znači da posle pet odlazaka nećeš moći da kupiš nar! I danas umiremo od smeha, koliki sam control freak bila za detalje.

Slobodno vreme sam planirala sa Novakom. Morala sam da unapred spremam ispite, da bih mogla usred semestra da uzmem neki produženi vikend i vidim se sa njim. Da nisam bila organizovana, verovatno nikada ne bismo ostali zajedno, jer on svakako nije mogao da pravi velike kompromise pošto se već profesionalno bavio tenisom.

Kada su me tokom studija pitali kako zamišljam svoju karijeru, uvek sam odgovarala da sebe u budućnosti vidim kao „uspešnu poslovnu ženu iz senke“. Danas mislim da je moja velika privilegija što radim i što jesam u senci. Rukovodim i organizujem Novakove timove, izgrađujem i postavljam nove projekte, bavim se radom Fondacije i nadgledam njeno razvijanje… I vrlo sam srećna.

Moj moto je uvek bio da paralelno treba učiti i oplemenjivati se, jer je naučen čovek onaj koji je učio i srcem i glavom. I danas to primenjujem u poslu.

Izvor: jelenadjokovic.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.