14. Oktobra 2019. | 06:12
Početna / Pokazivač pokazuje / Kad porastem biću…Aleksandar Dunić

Kad porastem biću…Aleksandar Dunić

Zašto je poziv glumca i učitelja toliko važan?
Koja je razlika između profesije i poziva?

Nikada nisam čula da mi je neko tako lepo govorio o glumačkoj i učiteljskoj profesiji tj. pozivu kao naš proslavljeni glumac Aleksandar Dunić.

„ Kada se bavite nekim pozivom vaš posao se ne završava na radnom mestu već ga nosite kući sa sobom. Kao što učitelj nosi pripreme sa sobom kući, osmišlja sutrašnji čas, razmišlja o svojim učenicima i stalno teži da nauči više to znanje prenese drugima tako i mi glumci ne možemo da svoje brige i nadanja ostavimo u pozorištu ili u studiju. Mi glumci tekst nosimo kući, učimo, vežbamo i stalno se trudimo da budemo bolji. Gluma nije igra već ozbiljan posao“ .

Aleksandar Dunic
Foto: Zoran Petrović

 

Zašto je potrebno da imamo učitelje bez obzira koliko godina imamo, koje stihove pevuši ovih dana, zašto mašta o tome da jednog dana otputuje na Aljasku iako mnogi teže toplijim krajevima i zašto je za njega patriotizam jedna od najvećih ljudskih vrlina otkriće vam glumac koji u poslu, a ni u životu, nije pristajao na kompromise.

 Za šta su vezana Vaša najranija sećanja?

Moja najranija sećanja vezana su za selo Urovce gde se nalazi TE “ Nikola Tesla“ odakle je moja majka.

Kakvi ste bili kao dete?

Bio sam dobro dete i nemam nikakvih primedbi na sebe. Moraćete da pitate moje roditelje da li i oni dele ovo mišljenje.

Gde ste provodili svoje raspuste?

Raspuste sam provodio na moru u radničkim odmaralištima i na selu. Tada je selo bilo u modi i deca su, po nekom nepisanom pravilu išla kod babe i dede na selo.

Kada i ko je prvi primetio da ste nadareni za glumu?

Ja sam sam kod sebe primetio da sam nadaren za glumu. Sticajem okolnosti sam otisao da vidim kako se snima film. Tu sam se inficirao glumom i tada sam prepoznao da je to za mene i da bih jednoga dana ja to mogao da radim.

Šta ste želeli da budete kad porastete?

Kao mali sam želeo da budem novinar ili biolog. Nisam sanjao da jednoga dana postanem glumac. Kasno sam otkrio glumu i sasvim slučajno. Moji roditelji su ekonomisti, ljudi iz privrede. Gluma nam nije bila u porodičnoj tradiciji. Moji roditelji nisu imali tu privilegiju da se bave glumom. Gluma je privilegija. Da biste se bavili glumom morate imati rešene egzistencionalne uslove, da imate svoj stan, gde da živite…

Dunic
Čovek koji se bori za egzistenciju, kao što su se borili moji roditelji, nema mogućnosti da razmišlja o glumi. Čoveku koji se bori za egzistenciju svakoga dana gluma, pozorište ili bilo koja druga umetnost se čini luksuz. Taj luksuz sam sebi priuštio svojom upornošću, samovoljom, zato što sam želeo i voleo da se bavim tim poslom.
Ja nisam bio egzistencionalno ugrožen i mogao sam da priuštim sebi da budem uporan i da istrajem u svojim namerama.

 

Jako je važno da ne pristajete na kompromise. Posebno je važno da ne pristajete na trule kompromise.
Ja sam uspeo zato što sam bio druga generacija onih koji su došli u Beograd. Uvek je najteže prvoj generaciji koja se doseli u neki veliki grad. Uvek je najteže onima koji moraju da pobodu budak i da naprave kuću na ledini. Generacijama posle njih je uvek lakše. Deca u trećoj-četvrtoj generaciji imaju taj luksuz da budu filozofi, pisci, glumci, slikari…

Sećate li se svog prvog javnog nastupa i da li ste imali tremu?

Imao sam tremu . Kada sam počeo profesionalno da se bavim glumom 1993. godine, imao sam ogromnu tremu. S godinama je trema slabila zato što sam i ja kao čovek sazrevao i uspostavio jedan tačan balans. Taj balans sam uspostavio svešću o sebi, ko sam ja, kolike su moje realne moći i sa jednim tačnim osećajem da li nešto radim dobro ili ne.

Da li je trema još uvek prisutna na Vašim nastupima?

Da biste umirili tremu potrebno je da sazrite kao čovek ili da budete beskrajno bezobrazni i da nemate nikakav osećaj dužnosti ni morala, da vas baš bude briga za publiku. Zašto vi imate tremu? Zato što vam je stalo do publike. Zato što toj istoj publici želite da podarite najbolji deo sebe a plašite se, dok ste mladi, da li će to publika znati da prepozna i da li ćete biti pohvaljeni ili će to vaše srce koje im nudite na dlanu biti ošamareno ili ismejano.
Kada sazrite vi tačno znate ko ste, šta ste, da li ste dobri i onda ne može svako ni da vas povredi. Tu počivaju koreni treme, u strahovima od povrede.

dunic
printscreen You Tube

Koji je Vaš omiljeni sladoled?

Omiljeni sladoled mi je sa karamelom.

Šta ne volite da jedete?

Ne volim da jedem suši.

Koji je najneobičniji poklon koji ste dobili?

U mladosti-ludosti je bilo puno neobičnih poklona. To je tada bilo moderno. Ne bih mogao da izdvojim ni jedan predmet.

Koju anegdotu iz detinjstva nikada nećete zaboraviti?

Zauvek ću pamtiti kako sam dobio batine sa pet godina, tri puta u petnaest minuta. Selo koje sam spominjao, Urovci, imali su velike majdane. Tu se eksploatisao pesak. Kada se skine sloj plodne zemlje ispod su bile ogromne naslage peska. Bagerima su vadili pesak ostavljajući velike iskopine. Podzemne vode bi ih napunile i ti majdani nisu bili baš plitki.
U goste nam je došao dečko kome sam ja krišom želeo da pokažem te majdane. U međuvremenu je pao mrak i svi su se jako zabrinuli.
Ne mogu da se setim redosleda ali se sećam da su me tukli tako što sam išao iz ruke u ruku. Kako je ko naišao on me je tukao. Mogu reći da su to bile batine iz velike ljubavi.

Koji nastavnik( profesor) Vam je ostao u sećanju i zbog čega?

Moj professor sa fakulteta, mentor i duhovni otac Branko Pleša. Na njega sam bio upućen četiri godine. Na studijama glume je to veoma intiman posao. Vama je profesor prijatelj, brat , otac i konsultant… Mnoge funkcije mogu biti objedinjene u jednoj ličnosti. Ako je između studenta i profesora velika vremenska distance kao što je bila između mog profesora i mene( 41. godina) to može samo da bude plus. Kada sam ga ja sreo on je već bio ostvareni glumac pred penzijom. On je sa nama razgovarao iz perspektive čoveka koji je sve prošao ili barem ogroman deo svoj životnog i profesionalnog puta. Njega ću uvek pamtiti.
Mislim da sam mnoge bitne stvari i o glumi i o životu naučio od svog profesora.
Profesori su neophodni u našim životima bez obzira koliko imamo godina. Ja sad nemam profesore ali imam dobre prijatelje s kojima proveravam određene stavove, mišljenja… Pitam one ljude od kojih očekujem odgovore. Oni nemaju zvaničnu funkciju profesora ali su i dalje moji učitelji, korektori…ljudi koji me usmeravaju.

O ovoj temi se vrlo malo govori. Kod nas ljudi čim završe školu misle da su posisali svo znanje ovog sveta, da ne bi trebalo ništa više da se radi i da sledećih 40-50 godina na krilima tog znanja može da se živi. Ne može. Nama su stalno potrebni ljudi . Ne samo u stručnom već i u moralnom smislu. Moramo da se stalno preispitujemo i osvrćemo. Ja to vidim po sebi. Taj životni smisao se gubi i ja stalno moram da ga tražim i pronalazim. Pretpostavljam da je tako i sa drugim ljudima. Nisam ja unikat.

U tom traženju smisla jako su nam potrebni učitelji. Ako ne učimo i ne napredujemo ne možemo ostati na istom nivou. Ili se ide na gore ili na dole. Nemoguće je ostati na jednom nivou.

Toga ima i u prirodi. Pogledajte biljne i životinjske vrste. Sve teži da se vrati na onaj niži oblik. Sve što je nežno i selektovano, sve traži dodatnu brigu i pažnju. Ako nema te dodatne brige i pažnje ili će izumreti ili će preživeti, ali samo zato što se vratilo svom bazičnom prirodnom korenu. Tako je i sa čovekom. Ljudsko uzdizanje je teško, sporo i mukotrpno, sa stalnom tedencijom da regresira i da se vrati u nazad.

Kojoj osobi se divite?

Ima mnogo osoba kojima sam se divio. Bile su različite u različitim vremenskim periodima.

” Ako ne učimo i ne napredujemo ne možemo ostati na istom nivou. Ili se ide na gore ili na dole” .

Sećate li se svoje prve simpatije( ljubavi)?

Imao sam tri godine. Devojčica se zvala Maja. Nikada je više nisam video od proslave svog trećeg rođendana. Ne bih je ni prepoznao ako bi se negde slučajno sreli.

Da možete da birate koji lik iz crtanog filma biste bili?

Nikada mi niko nije postavio ovo pitanje. Nemam odgovor na ovo pitanje.

Koja je Vaša omiljena igra iz detinjstva?

Klikeri.

Koje stihove rado pevušite?

“ Zašto se mudrački mozgovi mute” , Laza Kostić – Santa Maria della Salute.

Ko Vam je najviše čitao bajke i koju bajku najviše volite?

Otac. Preko njega sam zavoleo i Zmajevu poeziju, epske pesme… Otac mi je dosta pričao i čitao. Govorio mi je istorijske priče Srpskog naroda, mitove…
Majka je morala da se brine o kući i porodici pa je samim tim imala i više posla. Otac ništa nije radio po kući i bavio se sa mnom. Išli smo u šetnju, u zoološki vrt, čitao mi je…

Imaju li te priče i bajke iz detinjstva veze s tim što ste danas glumac i kako su one uticale da se opredelite za ovaj poziv?

Nemaju nikakve veze. Opredelio sam se za ovaj poziv zato što gluma može da popravlja čoveka , ljudski karakter i prirodu. To je suština glume. Suština glume nije pretvaranje. Šta to uopšte znači? Mi smo odrasli ljudi. Ne igramo se mi doktora kao nekad što sam se ja igrao kada sam bio mali . Gluma je plemenita veština u kojoj možete da napredujete celog svog života. To je suština glume. Gluma je mentalna disciplina stalnog proveravanja samog sebe, sveta u kome živite i napredovanja u njemu.

Šta Vas nasmeje?

Nasmeje me dobar vic.

Šta Vas rastuži?

Ljudske sudbine. Posebno ako mislim da je čovek nešto nepravedno doživeo. Naročito me rastuži sudbina dece. Deca nisu odgovorna za ono što se oko njih dešava.

Na koje mesto biste voleli da odete?

Voleo bih da odem na Aljasku. Velika prostranstva u kojima nema mnogo ljudi me privlače. Priroda kao izvorište, korektor ili lečilište je potrebna i dragocena. Ja radim sa ljudima i mnogo ljudi srećem. Zato su mi potrebna osamljivanja.

Kako provodite svoje slobodno vreme?

Obilazim roditelje, razgovaram sa sinom. Trudim se da sa njim pričam koliko mogu, da ne propustim nešto važno da mu kažem. Nadam se da će se setiti šta sam mu pričao kada se bude našao u nekoj kriznoj situaciji.
On je đak osmog razreda, poprilično je rasejan. Imam utisak da je u intezivnom pubertetu.

Koja osećanja vas pokreću?

Pokreće me osećanje dužnosti. U tom osećanju je inkorporirana i ljubav. Patriotizam je jedna od najvećih ljudskih vrlina. To je krovna osobina ispod koje postoji čitava lepeza lepih osobina i lepih osećanja. Pet- šest vrhunskih osobina stoji ispod patriotizma: istinoljubivost, pravdoljubivost, osećanje solidarnosti, kolektiviteta, etika koju mi, kao čoveku koji namerava ovde da živi, patriotizam nameće. Kod nas je patriotizam na rezervi. Od Karađorđa pa na ovamo nije bio na nižoj tački, ali se ja nadam da će, iako je gurnut u stranu, ponovo izbiti na površinu.

Šta za Vas znači reč ljubav?

Za mene je ljubav kada nekog volite u celosti. Ne treba biti selektivan u ljubavi. Nema toga da kod voljene osobe nešto volite a nešto ne. Naprosto, trebalo bi ići ka tome da volimo sve- sve vrline i mane kod neke osobe. Kada to uspete shvatite šta je zrela ljubav.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Bojana Pudar

Bojana Pudar
Bojana Pudar veruje da "osmeh ne košta ništa, a znači mnogo. Ako nekada sretneš osobu koja više nema osmeh, budi velikodušan, pokloni joj svoj. Niko ne oseća takvu potrebu za osmehom, kao oni koji ne mogu da ga poklone drugima".