Ako te sretnem u novembru,
sigurno neću shvatiti da te je poslao Bog.
Da se neću vratiti tamo, odakle sam došla.
Da ću uzalud patiti što nisam otišla na jug.
Kad te u novembru sretnem,
neću razumeti promisao Božju,
ni čitati znakove kraj puta.
Pusti me! Žurim!
Vraćam se kući,
strašno sam na sebe ljuta.
Kad sam te jednom u novembru srela,
ni tada nisam znala,
da sam ti već, pre jednog života
svo svoje srce dala.
Bilo je potpuno novo i celo,
nerazgaženo ali vrelo.
K’o neki kompas moreplovca
u tvoju me luku dovelo.
Kad sam upamtila tvoj pogled
koji celu večnost traje,
shvatih u poslednjem trenu,
Bog mi te drugi put daje.
