Ti si...
srce moje olovke...
i plaviš moje pesme!
I zeleniš moje zenice!
Crtaš mi osmeh
i leptire u stomaku...
Golicaš dlan
i ostavljaš
trag po koži...
Žacneš... nekad...
Posle poljubiš...
I prođe...
Posvećeno svima koji su, iz raznih razloga, na kratno ili za trajno, morali da napuste svoje domove
~*~
Taj pramen kuća:
jedva vidljiva
raspršina
na geografskoj karti
neizbrisivi...
Odjednom postade malen svet,
u grudima – fenjerčić svica…
žuljaju cipele trideset pet
na haljini nemira i snohvatica...
Žuljaju me šnale u plavoj kosi,
čudne misli što glavom jezde
i...
