17. Februara 2019. | 06:18
Početna / Strip / Kizino čistilište

Kizino čistilište

UPOZORENJE! Ovaj tekst ni po koju cenu ne pokazivati deci.

 

*

*

*

 

Zoran Stojiljković Kiza je putem Niškog kulturnog centra 2004. godine izdao strip-sveščicu „Biseri beznađa“. Naslovnica pokazuje bujno poprsje ne preterano kulturno odevene cure sa enormnom, komičnom bisernom ogrlicom. Nakon čitanja samo prve priče iz ove sveske setio sam se jedne konverzacije sa slobodnijom ženom iz Kanade preko Tviter privatnih poruka. Naime, devojka je otvorena nimfomanka, do te mere da joj ne smeta praksa gde muškarci ištampaju njenu sliku, te se potom snimaju i ejakuliraju na istu. Izraz mi je ostao u sećanju, te parafraziram reči sitne Kanađanke: „Ne smeta mi. Štaviše, jedva čekam da se probudim i da dobijem divnu bisernu ogrlicu“. Da, taj „biser“ je upravo to što ste pomislili.

E sad, čemu počinjanje teksta ovakvim prljavštinama? Šta je to toliko zeznuto kod Kizinog umetničkog izraza da zahteva ovakav uvod? Pa, kakvi umeju da budu, Kiza je još i zlatan. Drugim rečima, on samo prenosi ono što maltene svi već znamo. Dvanaest kratkih stripova nam govori o pričama kakve samo urbani pripovedači mogu da ispripovedaju u stihu ili prozi…mahom zato što već jesu. Naime, samo tri stripa ovde su čisto Kizina. Ostalo su stripovi rađeni po predlošku Velibora Petkovića, Nebojše Ozimića, Zvonka Karanovića i mostarskog umetnika potpisanog kao aPero. Kiza, poput Đorđa Milovića i mase drugih autora van glavnog toka, mahom stripovski interpretira poeziju i prozu koja ga na neki način dotiče, a kvalitet njegovih radova su ljudi odavno prekinuli da dovode u pitanje. Naposletku, „Strip Manija“ je objavila jedan njegov strip sa istim likom kojeg ovde „reprizira“ u drugoj epizodi, časopis „COMICS“ i online časopis „Helly Cherry“ su ga takođe ugostili, a Dejan Stojiljković (odmah da razrešimo, i sam Dejan je naglasio da autori nisu rod) je recenziju upravo o ovoj svesci smestio u svoju zbirku „Kiselo i slatko“; pogađate, Kiza mu je bio sladak.

foto: nebojsaozimic.wordpress.com

Treba se ovde ići priču po priču, a prva priča, „Sve jučerašnje zabave“, ni manje ni više govori o trinaestogodišnjoj curici i njenom prvom seksualnom iskustvu, doduše s njenim znatno starijim očuhom. Ni Karanović, čija je originalna priča, ni Kiza koji ju je ovde pretočio u pet tabli stripa nisu eksplicitno prikazali sam čin, ali sve ostalo prilično otvoreno i bez rezervi govori o tome ne kako se desilo, već kako se cura osećala nakon toga. Čitaocu već nije prijatno kada prolazi kroz ovo i autor je vrlo svestan toga. Zato je verovatno i rešio da preseče tok albuma svojom kompletnom pričom od dve table, „Konj na belom princu“. Ovde dobijamo malo lakši, nešto humorističniji strip o rodbinskim vezama, ili pak otkidanju istih. Namerno nisam jasan u opisu jer ovo valja pročitati i iznenaditi se. Onda sledi „najduži“ segment albuma, iako su u pitanju dve epizode, obe od po pet tabli. Segment je „jedan“ zato što se tu provlači isti lik, mucavac Muk Velibora Petkovića. Kroz te dve epizode dobijamo nadrilekare, pacijente sa zanimljivim, ali slabo rešivim problemima, pijane cure, odvratni seks (prilično bukvalno odvratni), drogiranje i kućne ljubimce. Muk kao lik i nije toliko bitan koliko je sredina u kojoj je rastao i stasao, koliko-toliko. Najmanje jedna od ove dve priče deluje kao anegdota jednog od članova tipične perpetualno pijane bratije kakvih ima masa u Srbiji. Baš taj strip je i dospeo u brvi broj niškog „Strip Pressinga“ pre duže od decenije i po. Iako ume da zasmeje, ovaj Kizin predložak nije ni najmanje naivan.

Nije ni čudo onda što je Kiza opet rešio da preseče svojim kompletnim stripom, „Poltronijem“. Sa svojih šest tabli, ovo je ujedno i najduži individualni strip u celoj svesci. I naravno, deluje kao zanimljiv geg strip između malog i ružnog šefa i njegovog velikog, a tupavog pomoćnika. Prosto da čovek ne poveruje da njih dvojica čekaju iza žbuna da siluju curu. Naravno, neće to uraditi u ovom stripu. Neće doći ni blizu. Odgovor na vaše „Zašto“ i dodatno „bre“ se nalazi u tome da treba da sami pročitate „Bisere beznađa“.

aPero je autor teksta koji je inspirisao sledeći strip, trotableni „Isto“. Prilično je jasan – demonstracije, neuspeh istih, promena taktike, svi skaču na „voz“, ali se u stvari ništa ne menja. Ovo je prvi put da vidimo da Kiza preseca svesku svojim stripom iako prethodni nije toliko težak da zavređuje taj tretman. „Myrys Tuluza“ (strip ima i francusko ime, koje iskreno nemam živaca da prepisujem ovde) ima samo jednu tablu, što ga čini jednim od šest stripova sa tim brojem strana. Iskreno, nisam nešto zadivljen istim i smatram da je on najslabija tačka albuma, ali jedna tabla od 30+, to nije strašno.

foto: nebojsaozimic.wordpress.com

Poslednjih pet stripova su rađeni po tada neobjavljenim pesmama Ozimića. Redom se zovu „Pejzaži“, „Junačka pesma“, „Lelek“, „Što se mene tiče“ i „Ja, a ko drugi?“. Svih pet stripova imaju po četiri kadra. I naravno, svaki je udarnički na svoj način. Prvi je suptilno ominozan, makar samo zbog rečenica u poslednjem kadru. Drugi vrlo koncizno krši mitove kako i gde valja. Treći je takođe tu negde po pitanju ominoznosti, mahom zato što se sranje dešava negde dalje od prvog plana. Četvrti je definitivno najminimalističniji od svih u ovoj zbirci, verovatno zato što čak i da je hteo, Kiza nije mogao da doda bilo šta novo ili detaljnije. Peti i poslednji strip, koji sa citatom Nikole Vranjkovića iz „Block Out-a“ zatvara strip, možda nenamerno govori o samom autoru. S obzirom kakav je i kako se zove, puštam publiku da sama proceni.

„Biseri beznađa“ ne samo da nisu prvi strip-projekat na našim prostorima da se bavi urbanom prozom, već nisu ni Kizin prvi izlet u ovu tematiku. Međutim, kao zbirka, ova kolekcija stripova je malo više, štono bi Anglosaksonci rekli, „stream-ovana“, više pravolinijska. Više svedena na osnove. Niti je tamo, niti ovamo. Zato bih je i prikladno nazvao Kizinim čistilištem. Mestom gde se gresi i grešnici čiste pre nego što probaju da uđu u Edensku baštu. Problem je taj što ne vidimo ni trenutak pre, ni trenutak posle. Vidimo samo tu neposrednu, gnusnu sredinu. I hvala nebesima na tome što Kiza nije neko ko ukrašava negativno. Da jeste, ne bismo imali „Bisere beznađa“ i njihovo svedočenje o svetu, bez cenzure i bez ublaživanja.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).