Čija je to nevidljiva produžena ruka
što oseća je oko njenog struka,
steže jako, divlje do grudi
nešto joj se čini,ona srna u njoj
hoće da poludi…
Blage oči, krotak pogled
u svetu poludelom, zabludelom
ne drže joj glavu gore
ne čini je srećnom, veselom
već je razne spletke more…
Prizove tada slobodu
otera sve u finu materinu,
mudrovanje nek ostane delo mudraca
okrene glavu, mirno odlazi
u njenu gustu šumu…
I tamo se voli
svim damarima njenog bića,
pogled u zeleno, duša se ogoli
zašušti trava, počinje lagana priča
vetar u kosi, razume sve…
Samo dragi,
ne razume gde su njene prave tuge,
daje preki sud, reže vešto mrtvo tkivo
ne treba mu ništa što nije živo,
ništa mu ne znače noći duge…
Noći u kojima
niko je ne voli, samo neka
tamo daleka poezija.
Na rezbarenoj kori visokog bora
pokušava da pronadje ključ
za determinaciju njene ljubavi!
