Ideja o osnivanju humanitarnog srpskog udruženja javila se velikoj srpskoj slikarki Nadeždi Petrović 1903. godine. U želji da utiče na nacionalnu svest i probudi želju za revoltom i oslobođenjem od austrijske i turske vlasti, Nadežda se obraća Delfini Ivanić, ženi srpskog konzula u Skoplju. Zajednički okupljaju viđenije građanke tog vremena izlažući im svoju ideju budućeg društva. Predlažu sve vidove pomoći zarobljenima, ugroženima i unesrećenima na našim teritorijama bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Osim čisto humanih težnji, predlagale su da se društvo bavi i kulturno-prosvetnim aktivnostima.
Za prvu predsednicu biće izabrana Savka Subotić, velika srpska dobrotvorka. Ime „Kolo srpskih sestara“ i plan delovanja osmislili su Branislav Nušić i diplomata Ivan Ivanić. Prvo okupljanje organizovano je na Veliku gospojinu 1903. i okupilo je oko 3.000 članica. Na skup se u startu nije gledalo blagonaklono u skladu sa potčinjenim položajem žena i nepoverljivošću u njihove sposobnosti generalno. Svejedno broj članica raste, a osnivaju se i pod-udruženja širom Srbije.
Prvobitne aktivnosti su se uglavnom odnosile na prikupljanje novčanih sredstava. Aktivirale su se gde god su prilike dozvoljavale, a pribavljeni novac je dopreman u Beograd odakle je raspoređivan gde je bilo najpotrebnije. Od 1906. Kolo izdaje vrstu časopisa-kalendara na kome su sarađivale brojne poznate ličnosti iz sveta kulture, nauke i umetnosti. Neki su ga nazivali „Narodnom čitankom“, a zvanično ime mu je bilo „Vardar“ sa ciljem da ukaže na nacionalno ujedinjenje. Časopis je dostigao tiraž od 40.000 primeraka. Iste godine sestre su organizovale i dobrovoljni kurs za bolničarke. Do početka Balkanskih ratova Kolo je imalo više od 200 članica specijalno obučenih za brigu o ranjenicima.
Udruženje i pored brojnih aktivnosti nije imalo svoje kancelarije. Tek 1912. godine mu se dodeljuje prostor u Domu Društva „Sveti Sava“, a okupljanja su organizovana u osnovnoj školi kod Saborne crkve.
Tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata Kolo srpskih sestara je prilagođavalo svoje aktivnosti u skladu sa potrebama. Organizovale su rezervne ispostave bolnica, brinule se o ranjenicima i suzbijanju zaraza. Delovale su u saradnji sa vojnim sanitetom i Crvenim krstom, a izdržavale su se od dobrovoljnih priloga. Formirale su prihvatne centre, delile hranu i šile odeću za vojsku.
Posle okupacije 1915. je rad svih udruženja pa i Kola bio zabranjen. Sestre svejedno nastavljaju da deluju, tajno. Brojne su uhvaćene, mučene i odvođene u logore. Neke napuštaju zemlju nastavljajući svoju misiju u dijaspori. Sakupljale su priloge, osnivale slična društva i prihvatale izbeglice.
Kolo srpskih sestara će 1922. u Beogradu osnovati internat za siromašne devojčice bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Četiri godine kasnije počinje sa radom i tzv. Mali univerzitet. Sve više dolazi do izražaja težnja sestara da izjednače prava muškaraca i žena i obezbede učestvovanje žena u glasanju.
U vreme Drugog svetskog rata Kolu je još jednom zabranjen rad, a 1946. mu je zaplenjena sva imovina u težnji da prestanu sa svojim „ilegalnim“ delovanjem. Društvo zvanično prestaje da postoji.
Grupa pripadnica lepšeg pola u Beogradu 1990. obnavlja Kolo srpskih sestara po principima delovanja starog udruženja. Ponovo postaje aktivno i kod nas i u inostranstvu, sa brojnim poznatim članicama. Danas broji više od 20 pod-udruženja širom Srbije.
Izvor: Opanak
