D O R A T
“Ah moj Doro, dobri Doro! Šta je tebi dodijalo? Tanko sedlo šimširovo ili …”
To je jedna pokajnička pesma lošeg gospodara prema svome konju Doratu. Gospodar navikao da sedi u kafani, jednoj, pa drugoj, trećoj, dok Dorata ostavlja da čeka vezan ispred kafane, bez hrane i vode. A tek kad je gazda išao u švaleraciju.
Skrivenim stazama i bogazama, kroz žbunje se prikradaju i preskaču plotove, da bi on ostao da čeka, dok se gospodar odaje strasti i užitku. Da se bar nekad seti da mu namesti neku bedeviju, da i on oseti merak, makar kao nagradu za odanost.
Nikad ništa od toga. Samoživi gazda.
Onda gazdi u trenutku pijanstva proradi savest i počne žalovito, pokajnički da peva. Navikao je da mu Dorat sve prašta, da je strpljiv, beskrajno odan i pažljiv.
Još ga nije nikad zbacio onako pijanog i okuraženog rakijom sa sedla , mada je to
zaslužio mnogo puta. Misli da je ta pesma dovoljna hrana za nepravdu koju čini Doratu.
Razmišljao je Dorat šta da radi. Trpen, spasen? Ma kakvi, to je zabluda, koja tolerantnim poput njega samo otežava situaciju. Najbolje je radikalno rešiti problem.
Upravo sam zabeležio kako se Dorat ritnuo i pijanog gazdu zbacio u prašinu.
Dosta je bilo! Uz snažan njisak se propeo i pojurio u noć, makar u nigdinu, kako je to lepo napisao moj prijatelj, pesnik Đuro Radaković.
