B U G A R
Odmah da razjasnim. Ime konja Bugar nije etimološki postalo od imenice Bugarin nego od lokalno upotrebljavanog glagola bugariti, odnosno kukati što je češće u upotrebi. Imao je jak razlog da ponese to ime.
Dedina kobila Prameška je uginula drugi dan nakon što je oždrebila sitno, neugledno ždrebe. Hteli su i njega da pošalju za majkom, ali mu se posrećilo.
Bilo je proleće, nisam još išao u školu i odlasci kod dede i babe u Liku nisu bili vremenski ograničeni. Bili smo tu i nismo dozvolili da ugine ždrebence.
Nazvali smo ga Bugar. Hranili na cuclu i stalno bdeli uz njega. Jednom je čak dobio klistir pošto se siromah zapekao. Znam da sam sav ozaren iz štale dotrčao u kuću vičući: Mama, Bugar je kakio! Nije bilo važno što je čeljad upravo ručala.
Taj neugledni ždrebac je poput crnog labuda izrastao ne u belog labuda naravno, nego u velikog, snažnog konja, na diku i ponos dede i strica, a boga mi i celog zaseoka.
U to vreme je merilo ko je bolji gazda bilo: ko ima bolje konje. U paru sa Sokolom, nije bilo boljih i snažnijih u Lapačkoj dolini.
Bugar je konj na kome sam naučio da jašem, onako bez sedla. Razamažen i dobroćudan, bio je oličenje konjske dobrote. Stalno sam krao kocke šećera iz kuhinje i nosio mu. Kako ih je samo sa užitkom jeo.
Nosio me je na leđima gde sam god hteo, pažljiv da ne padnem i vešt u obilaženju raznih prepreka po vrletnoj ličkoj zemlji.
Još uvek pamtim njegovu suzu, kada je već ostario, zamenjen za mladog ždrepca i odveden negde u Italiju. Pamtim i moju suzu i tugu za konjem koji je bio deo mog detinjstva.
