~*~
Sjenkjevičevo delo „Kroz pustinju i prašumu“ je svakako jedan od osvedočenih klasika avanturističkih romana, pogodan i za filmsku obradu idr., ali reklo bih se da je u mnogim segmentima pisan prilično tendenciozno; u pozitivnom smislu, to bi značilo pružanje primera ljudske izdržljivosti i snalažljivosti, podsticanje rodoljublja, solidarnosti i korektnih odnosa u nezavidnim životnim uslovima… Autor je dečaka Stašu predstavio kao optimalan lik (nećemo reći: idealizovan) koji bi predstavljao klicu povratka dostojanstva njegovih sunarodnika, i uopšte primer za sve koji se nadaju da poprave svoj položaj, na nivou pojedinca, manje skupine, društvene grupe ili nacije. To je prilika za divljenje istrajnim i domišljatim podvizima, to je primer nesebičnosti i brige za bližnje, one koji su slabiji (Nela) i mudrog upravljanja onima koji su spremni i da ga obožavaju (crnci iz pratnje, i uopšte u selima na koja nailaze) Njemu je dato da prerano odraste, da bi se dokazao u svemu tome, i zbog iskušenja koje mu je nametnuto – da ubije čoveka. Pitanje je koliko je to zloupotreba povoljne prilike, nužan potez da bi se povratila makar sloboda kretanja u divljini ali i to spada ono što mora da otrpi i čime će unekoliko „okaljati“ pre nego što nastavi svoju misiju; pisac i junak se u nastavku priče ne navraćaju previše na ovaj mučan momenat, a kao znak opravdanja, i čak priznanja, imamo na kraju reči njegovog oca: “ Slušaj, Staša! Niko ne sme tuđim životom raspolagati, ali ako neko zapreti tvojoj otadžbini, životu tvoje majke, sestre ili životu žene koja ti je data da se o njoj staraš, udri ga po glavi i ne pitaj, i neka te savest zbog toga ne grize.“
Staša ne krije da se na trenutke malo zanosi postignućima i uticajem koji je ostvario u neposrednom okruženju, ali i dalje dela čovekoljubivo i ne pokazuje sklonost ka zloupotrebi situacije. I dalje mu je, naravno, zaštita Nelinog života i zdravlja najpreča… On nigde ne pokazuje da su mu prvobitnih par crnaca iz pratnje (princ Kali i Mea) ravni po značaju i da im može tek tako slobodno prepustiti da idu, ako uopšte znaju kuda će; dečak koristi njihovu odanost i pomoć u radnoj snazi da bi se sve lakše organizovalo i održalo. Kasnije, kad umaršira na slonu u neko selo, sa svom onom opremom, on, unekoliko poput Zagora-Te-neja među Indijancima, u dobre svrhe koristi njihovu zadivljenost (uz korišćenje vatrenog oružja i signalnih raketa…), da bi postigao odgovarajuće efekte i rešenja; koristi donekle i njihovo sujeverje (priče o dobrim i zlim duhovima Mzimu, nadovezivanje na ulogu Nele kao objekat obožavanja, kojoj stoga ne sme da fali ni dlaka sa glave…) ali i raskrinkava vračeve koji su se u tim plemenima upravo koristili i bogatili na račun narodnog sujeverja! Dakle, njegova uloga deluje i prosvetiteljski i, rekli bi danas, kreće se i putem socijalnih reformi. U nekom uzgrednom trenutku samouverenosti i maštanja, on pominje da bi možda, eto, mogao doći dan kada će se u tim dalekim krajevima osnovati neka nova mala Poljska (naseobina, kolonija…), kad je već maternja zemlja još uvek pod tuđinskom stegom… Dakle, opet jedna nacionalpatriotska nijansa u svemu tome.
S druge strane, autorov stav o Mahdijevom ustanku u Sudanu je u startu izrazito negativan (naglašeno, između ostalog, pominjanjem surovog i sramnog stradanja oficira Gordona u Sudanu…); ograničićemo se
na opšti stav da nije ni svaki oslobodilački pokret, ma kako bio prirodno i opravdano motivisan, vođen časnim namerama i humanim ponašanjem – ovde se priznaje izvesan idealizam, pa i fanatizam, koji je iskreno motivisan nekom verskom (muhamedanskom) posvećenošću, a strašni Mahdi je doduše interesantno oslikan sa svojim smirenim reakcijama i relativno skromnim imidžom. Dok se sve ovo sagledava, zapadnom čitaocu širih nazora svakako bude malo neprijatno kad uvidi koliko se ovde favorizuju vrednosti hrišćanske Evrope (pojavljuje se i manji broj hrišćana, ugl. Grka i Kopta, koji su se na neki način tiho uklopili u ovaj mahdijevski ambijent), čak i u pogledu običnog ljudskog morala, naravno i prećutni stav kako jedna velika kolonijalna sila poput britanske predstavlja red, organizovanost, prodor civilizacije i napredak… i takođe je neprijatno kad nam se sve to učini i opravdanim! Pisac naravno zvuči proevropski, i možda prokolonijalistički (kao npr. i Kipling), ali je prisutan i stav da vreme ropstva i robovlasništva treba da postane prošlost.
Staša se pokazuje čvrst u svojoj veri i pouzdanju, što je lepo samo po sebi; no, na svom (nijhovom) putu on sreće hrišćane, muslimane i pagane (neznabošce) – sa čudnom mešavinom osećanja prisustvujemo čak i situaciji u kojoj on na neki način pokrštava grupu crnaca na samrti (iz Lindeovog logora) da bi pod određenim blagoslovom promenili svetom. Eto inspiracije za razmišljanje o raznim vidovima misionarstva…
U pogledu neke estetike, u najširem smislu, već smo pohvalili iscrpne i živopisne opise predela i živog sveta; a život se ovde pokazao sa svim surovostima koje nosi, i koje njihove mlade duše moraju da iskuse lično ili kao svedoci – mora se priznati, iako se nije skrivalo određeno stanje, nije se previše insistiralo na iscrpnom opisu i praćenju kako se strada od gladi i bolesti u ratom zahvaćenom Sudanu – uglavnom se ograničavamo na nekoliko sporadičnih prizora; s druge strane, u divljini među životinjama, imamo skoro crnohumorne prizore kako kolosalni King surlom vitla zmiju, pre nego što je razmrska, a opet zahvaljujući nnjegovoj snazi i težini, strada i po neki krokodil, kao i jedan primerak nekog velikog pantera – uz gotovo naturalistički opis smrskavanja njegove lobanje! Upečatljivo je pre toga i stradanje nekoliko konja od strane lavova. Da, pojava brojnih životinja koje se koriste, po neke se i pripitome ali, jednostavno i neskriveno, da bi se preživelo treba loviti, loviti, loviti… A onda i prizori plemenskog rata…
I, nakon svih pustolovina i peripetija, naravno hepiend: ne bi ni trebalo da bude naročito iznenađenje što su se posle desetak godina (kad su već još u kontaktu…) Staša i Neli uzeli za životne saputnike! Jedan vid izrazite bliskosti, koja deluje u tim nejakim godinama kao bratsko-sestrinska, prerastao je u nešto drugo što se tek kasnije spoznaje, i zaista ne ne bismo prigovarali ovakvom rešenju kao neukusnom. (Ostaje malo zabašureno na čemu se završilo sa brojnom pratnjom iz Kalijevog plemena kojoj je obećana i značajna nagrada ako dvoje glavnih junaka otprate dovoljno daleko)
Najzad, jedan uzorak iz ratnog kodeksa „primitivnih“ zajednica, koji bi trebalo da bude uzvišen prizor i za mnoge od nas u razvijenijim i prosvećenijim društvima, koje opet pokreće ili toleriše brojne ratove: U ratu između Va-hima i Sambura saznajemo za postojanje nepovredivog mesta Luela, iza čijih glinenih ograda se sklanjaju žene i deca sa obeju strana, i niko nema pravo da ih na bilo koji način uvuče u ratne vihore – rat se vodi između muškaraca, i oni mogu sputavati jedni druge da stignu do tog mesta da bi se videli sa svojima ili uzeli nešto namirnica, ali tek kad se udalje od Luele na domet gde se više ne može čuti petlov poj mogu da se bave svojim surovim igrama!
Dakle, vrlo uzbudljiv i inspirativan roman; uživajmo u dogodovštinama, ali po negde i razmišljajmo.
