15. Oktobra 2019. | 15:28
Početna / Magazin / Ksenija Popov: Koncepti (ono što ste svesno ili nesvesno usvojili)

Ksenija Popov: Koncepti (ono što ste svesno ili nesvesno usvojili)

Moraš, moraš, moraš, odzvanja kao eho koji slama. I navire bes…

– Ne moram ja ništa, i ko si uopšte ti, čiji si ti to glas?

– Ja sam deo tebe, ja sam onaj čemu su te učili, ne stremi, drži se poznatog, nemaš pojma, nemoj se pitati, ovako se stvari rade, ne misli, ti si niko i ništa, kao si posebna, a u stvari si deo mašine i naučenih sećanja, obrazaca kako živeti. Kako se smejati, zbog čega, kad si tužna i kako treba patiti. Ja sam svi tvoji dobri ili loši koncepti, naučena si da si to ti i nisam kriv ni ja, ni oni, ni ti, svi smo tako naučeni. Jednostavno za drugo i ne znaš, ali moguće da ću baš ja, tako prenaglašen, najviše doprineti da želis nešto da se promeni ili ne, slušaćeš me do kraja života, ili ćeš se pritajiti da me ne bi aktivirala, na kraju su to uvek tvoji izbori. Imas li volje, želje, strpljenja, hrabrosti, mene umiriti?

– Ma goni se, ti si niko i ništa, ne mogu te podneti.

– Ali ja postojim, izranjam iz tebe i hranim se tobom, ponekad utihnem u ljubavi, al ti se toga ne sećaš, suvise si zgrčena, ograničena, gde ti je srce, što se nisi sa njim poistovetila.

Koliko poražavajućih uvida. pa nije ni čudo, što niko ni ne želi da zna. Šta sada raditi, a pročitala sam silne psihologije, astrologije, numerologije i sve mistično što mi je dolazilo pod ruku, sve je tako obećavajuće, kraj je tako čaroban, svetlost bića, a gde je međuput? Šta raditi sa svim ovim poteškoćama, kako se otrgnuti od svega toga, od samog sebe, kako sebe negirati i verovati u neku višu silu, Boga. Kako, kad se ti opipljivo raspadaš, a tamo nešto sveto je dopustilo da se to desi, to mora da su tvoji gresi, a nisu ni tvoji, nisi imao nikakve šanse da to izbegneš od starta. Silna umovanja, znanja, sve da bi se izbegla silna jadnost emocija, bol, strah, osuda.

Patetično, JA nisam ni blistavi um, ni čisto srce, pa šta sam onda ja? Zamuljano, stereotipno, prazno i zapakovano ništa. Postojim, dišem i otkucavam i sav život u meni, a ne umem sebe da promenim, ni prihvatim, ni oslobodim. Šta sada? Nemam vremena, trebalo bi već da sam ostvarena, sjajna, moćna, a ne ova zgrčena senka, bleda kopija detinjih maštanja.

Srce, srce, duša, duh, to moram probati, postati sve ostalo je već sažvakana teorija nečega kako treba biti. Srce, po tome smo isti, jedinstveni, nema manje pametnog srca, svako je nastalo iz duše sveta, tome se moram vratiti. Ali kako, kuda, ne sećam se ni kada sam ga prestala osluškivati, utihnulo je negde u meni. Ne mislim ja na srce koje pati, kome nije dobro, koje je srećno zbog tamo neke uslovljenosti, mislim na ono pravo živo srce, kome je dovoljno što je živo i tako je to moćan osećaj, sećam ga se sa prašnjavih ulica svog detinjstva.

Ono srce, ona duša koja nije morala, nije razmišljala, a moglo je sve, dok ga nisu zastrašili standardima, silnim moranjima.
Ne, ono srce što se lepi kao pijavica za drugoga i traži odobravanje i prepuno je očekivanja, ne ono sto strepi, strahuje, pribojava se.
Ono srce sto je duša bića, osećam ga negde u sebi kao povetarac, mora biti tu, ali ne izranja.
Zatrpala sam ga, nehotično, bez veze u prolazu i želji da budem nešto-neko da bih bila srećna.
Istina, sve ovo je istina, gorka, odvratna, ali istina, mogućnost istinitog početka. Iz istine, milosti, kao šapat se promalja, dobro je, daj sebi vremena. Herojski si iživela trenutak spoznaje….

Ksenija Popov

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ksenija Popov

Ksenija Popov
Holistički maser terapeut i astrolog. Živi i radi u Novom Sadu. Osnovna oblast rada – terapeutske holističke masaže i astrološke konsultacije, vodi terapeutske radionice, piše blog i vodi sajt:www.soulwellnow.com Mama desetogodišnjeg dečaka Ilije.