Portal “Pokazivač” želi laku noć, mirne i lepe snove.
Šarenčica
Uvek posle škole Katarinu bi dočekao prazan stan. Otključala bi vrata i ušla u svoj dom, ali tamo nije bilo nikoga. Mama i tata bili su na poslu i morala je da bude sama do njihovog dolaska.
– Za rođendan želim macu ili psa – rekla je roditeljima.
– Samo to ne! – uhvatila se za glavu mama.
– Vidiš da imamo mali stan – odgovorio je tata. – Nema mesta za nove stanare.
Ali Katarini se želja ipak ispunila. Jednog dana pred njihova vrata dolutala je šarena maca. Osim bele boje, krasile su je i dlake drugih boja. Jedno uvo joj je bilo crno. I šapice su bile različite: siva i bela, kao da je obula rasparene čarape. A tek rep! U njemu kao da su se udružile sve dugine boje. Osim toga bila je umiljata, pa je mama pustila:
– Dobro, neka ostane!
– Nazvaću je Šarenčica! – srećno je uzviknula Katarina.
Njih dve postale su najbolje prijateljice. Katarini nije više bilo dosadno dok je čekala roditelje. Imala je s kim da se igra, a nekada joj je bilo dovoljno samo da sluša kako maca prede. Onda je Šarenčica iznenada nestala.
– Eto kakvi su prijatelji – mislila je devojčica tužno. – Napuste te kada ti najviše trebaju.
No, nije bilo tako. Nakon nekog vremena pred vratima je začula poznato mjaukanje. Katarina je žurno otvorila vrata i zanemela od čuda. Pred njom je stajala Šarenčica sa malim belim mačetom.
– Mama, pogledaj! Šarenčica nam je dovela svoje dete.
– Nju smo udomili, ali za još jednu macu zaista nema mesta – rekla je mama.
Pogostili su ih mlekom, no unutra nisu smeli. Odrasli su ovaj put bili neumoljivi. Tada se Katarina nečeg setila.
– Zašto baka uvek kaže da ako čeljad nije besna, ni kuća nije tesna? – pitala je tatu.
– Ali…
– I zašto ti kažeš da pravi prijatelji uvek jedni drugima pomažu? – obratila se mami.
Nije prošlo dugo, a Katarina je širom otvorila vrata i uvela u svoj dom još jednu prijateljicu.
Đ.Stohlrejter
