18. Juna 2019. | 17:52
Početna / Film / Lazar, čovek koji je ostvario dva sna

Lazar, čovek koji je ostvario dva sna

LAZAR, ČOVEK KOJI JE OSTVARIO DVA SNA

 

Lazar Rokvud (Rockwood), Somborac koji je septembra 1969. godine krenuo za svojim snom da postane filmski glumac, koga je životni put vodio preko Francuske, do Kanade i Toronta u kom se skrasio i pronašao svoj mir, večno dete koje je bilo opčinjeno Džejms Dinom od kako je pogledao prvi put „Buntovnika bez razloga“ i rekao sam sebi, ako može on, mogu i ja. Sanjao je i dosanjao da ostvari karijeru filmskog glumca, da radi ono što voli i da bude srećan, danas iza sebe ima preko stotinu filmova snimljenih u Holivudu i širom sveta i uspomene na saradnju sa najvećim imenima filmske industrije. Nagrada za najboljeg kanadskog glumca, kao i mnogi uspešni i nagrađeni filmovi i serije nisu ga promenili. I dalje je dete koje sanja, i dalje mu je omiljeni lik Duško Dugouško, čiju životnu filozofiju prisvaja i često ističe kao svoju vodilju, kao što bi on rekao: „Ponekad dobiješ, ponekad izgubiš!“.

 

Lazar i danas živi i radi sa istim žarom kao i na početku karijere. Ne ističe sebe, ističu ga drugi. Sanja i želi, želi mnogo. Mnogo od umetnosti, nikad materijalno. „Imaš samo kada daješ!“ – kaže mi. Kada je ostvario svoj san da napusti Jugoslaviju i ode u Holivud da snima filmove, s vremenom je sve češće počeo da sanja još jedan, da se vrati u svoj rodni Sombor i prvi put snimi film u svojoj zemlji. Verovao je i kao što on stalno ističe, sve se u univerzumu poklopi, samo slušaj svoje srce i budi strpljiv. Prošle godine je dosanjao i taj san radeći na filmskom projektu „Povratak“, slučajnog ili ne naziva, vrlo ambicioznom i zanimljivom filmu producentske kuće „Arte“ iz Beograda, sarađujući sa sjajnim rediteljem i scenaristom, Predragom Jakšićem. Film je okupio reprezentativna imena domaćeg i svetskog filma kao što su Nik Mankuso, Džon Sevidž, Majkl Pare, Dubravka Mijatović, Milorad Mandić Manda, Rada Đuričin… Više o tome ćemo nakon premijere koja se očekuje kroz nekoliko meseci i kad film zaživi u bioskopima i na festivalima. Lazar ga nestrpljivo isčekuje i pravi planove za dalje, kao i uvek, neumoran, ambiciozan, pozitivan.

 

Šta u tvom životu predstavlja film?

 

Lazar: Film je za mene najveća umetnost. On je moj život. To je bila ljubav na prvi pogled. Kada sam prvi put gledao „Buntovnik bez razloga“, znao sam da želim da to bude moj život. Nije me zanimala škola, ni bilo koji posao običnog čoveka, samo sam želeo da budem deo filmske industrije. Čak i kad sam se uspešno bavio fudbalom, kad sam dogurao i do marsejskog „Olimpika“, znao sam da je film ono što želim. Džejms Din me je kupio odmah, zbog njega sam počeo da pušim cigarete „Div“. Prepoznao sam neku sličnost među nama, u karakteru, u duši. Kasnije, život mi je priredio da se nađem na snimanju filma „Borsalino“, da se opčinim Delonom i Belmondom, znao sam da je to moja sudbina. Film je najveća umetnost, ali pored njega izuzetno cenim književnost. Da nema pisaca, mi, glumci, ne bismo imali šta da igramo. Ali i pored svega mislim da je film najveći izazov. Tu nema popravnog. Ono što se zabeleži ostaje za sva vremena. Pisac može naknadno da precrta, dopiše i ispravi, u pozorištu ako danas odigraš loše, sutra ćeš biti bolji. Filmska slika, taj trenutak u kadru ostaju večno i zato moraš biti najbolji u tom trenutku.

 

Snimanje filma u Srbiji, ostvarenje sna?

 

Lazar: Oduvek sam želeo da snimam ovde, to mi je bila velika želja. Igrom slučaja, tražeći izdavača za moju biografiju koju je napisala moja rođaka Snežana Pisarić Milić, stupio sam u kontakt sa Miodragom Jakšićem. On je prvi koji je dao predlog, meni se ideja izuzetno svidela i nakon što sam uspostavio kontakt sa Predragom Jakšićem i kada smo pronašli zajedničku priču, Peđa je napisao sjajan scenario, upravo ono o čemu sam dugo maštao. Vojvodina, ravnica, mala kuća i karakter koji najviše volim da glumim. Okupila se sjajna ekipa, koja je stvorila fantastičnu atmosferu na snimanju i obavili smo neverovatan posao za manje od mesec dana. Sa tog snimanja nosim pregršt lepih uspomena i mnogo novih prijatelja koje sam upoznao. Moji prijatelji, Nik, Džon i Majkl, večno su mi zahvalni što sam im pružio priliku da rade ovde i dožive nesvakidašnje iskustvo u svojim karijerama. Uostalom, o svemu će biti prilike da se pročita u nastavku biografije pod nazivom „Povratak“, koju zajedno pripremamo. Ne bih više da otkrivam o filmu, uskoro će premijera i sve će biti viđeno. Iskreno verujem da smo uradili veliku stvar i napravili sjajan film.

 

Koje je najveće glumačko ime sa kojim si radio?

 

Lazar: Definitivno Entoni Hopkins. Sarađivali smo zajedno na filmu „Narukvica“ (2007) i on me je kupio svojom jednostavnošću i prisnošću. Dok sam snimao svoju scenu, nisam znao da na jednom od tri monitora koji su postavljeni za reditelja, Entoni posmatra moju scenu i analizira moj rad. Igrao sam lik bogatog idiota praćenog telohraniteljima, koji kad mu ukradu novac, nakon što uhvati lopova, odseca mu šaku. Nakon završene scene, prišao mi je, pružio mi ruku i povukao me u zagrljaj. Rekao mi je „uh, što si me uplašio“, na šta sam mu zahvalio i odgovorio, mora da je bilo dobro ako sam vas uplašio, aludirajući na njegovu ulogu Hanibala Lektora u hitu „Kad jaganjci utihnu“. Kasnije smo se do kraja snimanja družili i nije hteo da ide od mene. Pričao mi je o svojim iskustvima sa „Jadran filmom“ i snimanjima u Zagrebu, u vreme stare Jugoslavije. Pričao mi je o mnogim pojedinostima iz svog života i ostali smo dobri prijatelji. Još jedno ime koje mi je u lepoj uspomeni je Mel Gibson. Radili smo svega dva dana na jednom snimanju, ali pokazao je da je zaista opušten i zabavan, običan. Lepo smo se družili. Po lepom pamtim i rad sa Sofijom Loren, ona me je učila da pijem kafu i zvala me komšijom zbog susedstva Italije i Jugoslavije. Govorila je da se kafa pije bez šećera i mleka, crna, jaka i i dan-danas pijem takvu kafu. Dolazila je na snimanja i druženja u farmerkama na tregere, širokim majicama i patikama. Uvek su je pratile najbolje drugarice i bile su vrlo bučne, bilo da se šale ili svađaju. Kad bi se doterala i obukla u haljine, bljesnula bi svojom lepotom. Družio sam se i radio sa mnogim velikanima, sa Kim Besindžer, Majkl Medsen je moj sjajan prijatelj, Miki Rurk, Čarls Bronson. On je bio uvek tih i samo je ćutao, ali sam stekao ogromno poštovanje za njega.

 

Uloga koju nikad nisi odigrao, a želeo si?

 

Lazar: Vampir! Definitivno je to lik koji želim da igram i nadam se da će se u budućnosti i to ostvariti, da ne otkrivam previše. Indijanci, s kojima sam živeo, imaju filozofiju po kojoj svoje planove nikad ne treba govoriti drugima. To privlači lošu energiju, jer ljudi su obično zavidni i ne žele da uspeš. Zato svoje planove čuvam za sebe i ne govorim puno o njima dok se ne ostvare. Pogotovo to važi za film, jer što mi je jednom prilikom rekao čuveni reditelj Džek Lemon, film je gotov tek kad je u bioskopu. Upamtio sam to i toga se držim.

 

Najveća i najdraža uloga u karijeri?

 

Lazar: Uloga grbavca u filmu „Bruklinske noći“, Božidara Damjanovića Benedikta. Bili su teški uslovi za rad, mali budžet, hladno vreme, radili smo na -16 stepeni, ali je to uloga koju sam odigrao s puno ljubavi i svim srcem posvećen. Imao sam psa koji je unajmljen od produkcije za zajedničke scene snimanja i imali smo potpisan ugovor sa vlasnicom psa na visoko obeštećenje ukoliko mu se nešto dogodi. Dok smo čekali red za snimanje, ogrtao sam ga svojom jaknom i sedeli smo satima u mojim upaljenim kolima kako bi njemu bilo toplo. Volim da igram nesigurne karaktere, fizički osakaćene, mentalno razbijene, paranoične likove. Tu volim da iskažem sav svoj talenat.

 

Kako pamtiš Nastasju Kinski, s kojom si zajedno jedno vreme išao u čuvenu školu Lija Strosberga?

 

Lazar: Bila je vrlo mala, slatka, zbunjena. Ušla je u školu sa 17 i po godina. Tamo je bilo ludilo. Stavili su je u veliku grupu da vide kako će se snaći, nije joj prijalo mnogo ljudi, bliskost. Pobegla je ubrzo iz škole. Moj prijatelj reditelj je mnogo godina kasnije radio film sa njom. Snimali su tri i po nedelje i ispraznio se budžet. Bilo je predviđeno da snimanje traje 6 do 7 nedelja, ali pošto ostatak novca nije stigao, film je propao. Žao mi je zbog tog.

 

Koliko ti znače nagrade i priznanja?

 

Lazar: Za mene je najveća nagrada kad mi neko iznenada priđe i kaže da mu se sviđa film u kom sam igrao ili uloga koju sam igrao. Volim taj kontakt sa običnim ljudima koje srećemo svaki dan na ulici. Njihov sud mi mnogo znači. Da se ne lažemo, naravno da mi nagrade prijaju. To je potvrda nekog tvog iskrenog rada. Kad smo bili nagrađeni na velikom filmskom festivalu u Torontu nisam ni prisustvovao. Moj prijatelj i veliki glumac, Nik Mankuso me je zvao i rekao da smo pobedili. Bio sam srećan. Gledao sam i slušao mnoge koji su pričali da im nagrade ne znače ništa, ali kada bi ih dobili, menjali su svoju priču. Nagrada prija svakome. Zaista bih želeo i da „Povratak“ dobije nagradu na festivalu u Torontu. Verujem da to može.

 

Šta misliš o današnjoj 3D tehnologiji i njenom uticaju na film?

 

Lazar: Ja ne volim modernu tehnologiju. Ne volim da koristim ni mobilni telefon. Računar koji sam dobio na poklon, poklonio sam dalje. Strašno volim običnu priču. Ovo ubija dušu i mozak, umetnost i maštu. Nema ništa lepše nego kad vidiš živog čoveka na filmu. Tu je za mene najveća kreativnost i umetnost.

 

Za kraj, jedno neobično pitanje, da li bi voleo da budeš u filmu sa Duškom Dugouškom?

 

Lazar: Ooo, kako da ne, to bi bila fantazija! Majkl Džordan je imao tu čast u „Spejs Džemu“. On je moj idol, to je najveći karakter svih vremena, niko ga ne može dostići. On je „kul gaj“! Mnogo ga volim, njega i Pe Pelea. I danas tražim stare crtaće i često ih gledam, ne volim ove nove. Ja se čudim što ga ne naprave da bude generalni sekretar UN, on bi rešio sukob između Izraela i Palestine, on može sve. Daje mi životnu filozofiju i volim da ga imitiram. Moj prijatelj, Majkl Medsen, često me nazove i traži da preko telefona za njega i njegovih šest sinova imitiram Duška. Jednom prilikom je kod njega bio Denis Hoper koji me nije poznavao i slušao je zajedno sa Majklom i klincima kako imitiram Duška koji ulazi u salon i naručuje sok od šargarepe. Kad sam završio, javio mi se na telefon i rekao: „Ti si lud, ali ja te volim!“. Volim ljude koji gledaju crtaće i divim im se. Volim da ih posmatram i takvi ljudi su uglavnom izuzetno zanimljivi, talentovani, kreativni. Isti je slučaj sa ljudima koji zvižduću ulicom.

 

Hvala ti, Lazo, na izdvojenom vremenu i intervjuu za Pokazivač, vidimo se na premijeri filma!

 

Lazar: Vidimo se, brate, pozdrav svima iz Toronta!

Sa snimanja filma Povratak
Sa snimanja filma Povratak
Sa snimanja filma Povratak
Sa snimanja filma Povratak
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Borislav Kosanović

Borislav Kosanović
Pesnik i pisac, romantični huligan. Član „Arte“ družine, sa boravištem u Kljajićevu, a živi tamo gde putuje. Večno razapet između Disove tame i Mikine vedrine, svojih omiljenih pesnika, jednako ga inspirišu i Jesenjin i Džim Morison. Konture vedrine mu daju tri stvari istog početnog slova, „Partizan“, pank i poezija, a boje crtežu duše donosi osmeh ćerke Katarine. Sve što piše i stvara čini s nadom da će jednog dana ona biti ponosna na njega.