U ćosku kujne, odmah ispod prozora stajala je slama. Preko nje onaj beli stoljnjak, izvezen punim vezom sa tri lale na sredini… Sito sa psenicom, u sredini sveća koja nekako veselo treperi i baca senke na hranu koja miriše prostorom..
Mi, deca gledamo onaj crni kolac sa džemom i ne uspevamo obuzdati neki smeh koji nas uhvatio. Strogi dedin pogled ne uspeva da nas umiri. Pažljivo ubacuje dve žiške u kadionicu, pa tri zrna tamjana. Ustajemo. I dalje se kikocemo, i cekamo da tata unese Badnjak…
I, dok širim bakin stoljnjak od punog veza zaiskri mi suza…
A onda kao da me prenu njen glas: „Ma pusti decu, neka se smeju, Božic je praznik radosti.”
