17. Septembra 2019. | 01:20
Početna / Mesečina / Lela Milosavljević: Rekvijem za Jovana

Lela Milosavljević: Rekvijem za Jovana

Ponekad ga sanjam. Zaiskri taj vedri lik mršavog ljudine. Evo sedmo proleće viri u našem dvorištu bez njega. Tada su sećanja najača . Možda zbog cveća koje je voleo ili zbog prvog mirisa šumskih jagoda.
Iako je godinama živeo u gradu voleo je da odluta na livade i šume njegovih Ponikava. Da bere šumske pečurke, pije vodu sa izvora u bukovom panju, da skuplja opale jabuke i orahe. U vojsci je naučio zanat kuvara i bez njega se nije moglo zamisliti ni veselje ni žalost. Umešan, brz i spretan uvek je bio spreman pomoći rodbini i komšijama. Niko nije umeo tako da skuva slatko od šumskih jagoda i napravi podvarak sa piletinom.
Ne znam da li me voleo zato što mu je bilo žao što tako mlada nemam roditelje. Ili zato što sam mu rodila unuku. Samo znam da me je voleo. Nikada to nije rekao. Znala sam to kad sam u zimskim danima ustajala u toplu sobu koju je pre odlaska na posao ugrejao. Kada je ućutkivao psa da me ne budi posle noćne smene. Kada bi slučajno čula kako me hvali kod komšija. Jednostavno sam znala.
Bio je uvek vedar i nasmejan. Voleo je da se druži sa mladim ljudima i uvek ih je bilo oko njega. Nije se predavao ni kada ga je život lomio, kada mu je uzimao i ono što se zakletvom zove. Njegovu suzu sam videla samo onog dana kada sam se ja udavala. Onu nespretnu, roditeljsku suzu koja se brzo iskrade, i vešto obriše. Da se ne zadrži, da se ne vidi.
Rado se setim onih nespretno izgovaranih reči, setim se njegovog zvonkoh smeha, njegove ljubavi prema svojoj deci. Setim se kako je svojoj unukici krišom od mene brao lale iz dvorišta da ponese učiteljici. Kako je sačekivao na velikom odmoru sa krajkom hleba namazanom eurokremom. Setim se kako je, iako vremešan sa momcima iz kraja igrao lopte. Setim se kako sam se tog proleća kad se razboleo trudila da nađem nešto čime me je naljutio, da bi me manje bolelo. I nisam našla.
Trudila sam se da sebi objasnim da tako mora, ali sam sedela na njegovom krevetu satima. Ponekad bih od umora zaspala sedeći. Do zadnjeg dana sam ga na kolicima vozila na terasu, da vidi sunce, da popuši cigaretu.
Ja sam znala da odlazi. On je verovao da će biti bolje. Nadao se da niko neće obrati šumske jagode dok je otsutan. Nikada se nije žalio. Nikada nije ništa tražio. Nikada nije pomenuo da se odrekao svega materijalnog što je stvorio da bi njegova deca imala svoj dom.
Možda je to zadnja osoba koja me odmenila kada sam umorna, koja je za mene brinula roditeljski.
Nisam želela da tog dana pričaju one ustaljene priče o siromašnom i mučeničkom čovekovom životu. On je bio drugačiji od većine ljudi koju znam. Siromaštvo je pripadalo tim generacijama, i mnogim pre i posle njih. Bogatstvo je bilo u njemu samom, u njegovoj ljubavi prema životu.
Kažu da je sreća kad iza sebe ostaviš potomstvo. I jeste. Kažu da je dobro kad stvoriš velika dela, pa te ljudi pamte. Istina. I za jedno i za drugo mora ti pomoći Bog ili sreća, nije sve do nas. Ničeg većeg po meni, nego kad odeš a još te vole i još te se sećaju samo zato što si bio dobar čovek.
I otišao je u proleće…

 

Iz knjige “Tragovi bosih stopala”
……….sećanje na 3. jun………..

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Lela Milosavljević

Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.