23. Aprila 2019. | 04:03
Početna / Mesečina / Lela Milosavljević: Soba za čekanje (odlomak)

Lela Milosavljević: Soba za čekanje (odlomak)

Ćošak prvi
Volim kad jutro pobedi neonsku svetlost. Kad otvorim prozore da uđe čist jutarnji vazduh spolja dopru glasovi ljudi. Žale se na vrućinu, presporog taksistu, šefa koga opet moraju gledati…
Ovde nestaju razlike. Nestaju mali problemi. Ovde nije važan pol, ni godine, ni profesija. Ovde srca kucaju naglas. Jedina razlika je u zvuku monitora…
Za mene je ovo najveća živa soba. Prepuna svega. U njoj je toliko uzdaha, bola, nade, pokušaja… Soba puna ljudi, aparata, kreveta, noćnih stočića. Soba puna znoja, umora, hrabrosti. Puna suza. Čekanja. Soba u kojoj se vodi večiti rat između zdravlja i bolesti. Izmedju života i smrti. Soba bespomoćnosti i humanosti.
Oči koje govore. Usta koja ćute. Nepomični udovi. Ruke koje otiču i venu… Molitve u sebi, mala ikona pod jastukom.
Ćerkina suza na majčinoj kosi.
Ljjudske sudbine.
Dati sebe. Pomoći. Pokušati, još jednom. Zadržati život po svaku cenu. Razumeti.
Prođe dan u onim poslovima naučenim u školi, usavršenim s godinama tu provedenim. To su samo sati jedne smene, to su samo vidljivi pokreti. Mnogo je više onoga što se ne vidi, što zna i oseća samo onaj ko se našao ovde…

Ćošak drugi
Svanulo je…
Gledam svoju desnu stranu. Kraj mene ruka i noga, prekrivene žutim čaršavom. Moje, a kao da su tuđe. Probam da ih pomerim, ali one leže nepomično. Ni glasa nemam. Izdalo me telo.
Sećam se kako sam ovom rukom prigrlila tek rođeno, još krvavo telo svog jedinca Srećka. Desnom, da mi bude desna ruka u životu. Odvela ga sudbina u svet. Zvaće me, brinuće sto me nema. Neko mu je možda već javio. Doći ce majkin sin, zenica moja. Sigurno mora da radi, tuđi je to svet. Ne razumeju oni kako se voli majka. Ovde nema mraka ni tišine. Uvek gori neko svetlo, uvek se neko kreće sobom, neko priča, doziva. Telefon stalno zvoni. Od posla nekada ne stižu da se jave, a ja se plašim, možda to moj Srećko zove…
Pregledaju me. Menjaju čaršave. Hrane kao dete… Svi kreveti puni. Ne gledam oko sebe, nesto me strah. Jutros su dovezli nekog mladica, kažu da je pravnik… Samo da su deca zdrava. Gledam u vrata sa plavim brojem u uglu i dve reči na sredini ispisane jedna ispod druge. Kad naiđe Srećko da ga vidim, da se ne sekira…
Proći ce ovo. Mora proći. Mozda sutra, kažu mi treba vremena. A brine me. Zvaće Srećko, brine me i šta ce Žućko jesti sam… Okišaće se, a nisam obrala ono malo belog kukuruza u Dolini. Voli moj jedinac belo projino brašno, kaže tamo u svetu ga nema, samo žuto…
Opet će da mi uključe onu flašu što sporo kaplje. Brojala sam kapi, stigla do dve hiljade i još nije bilo gotovo. Druga smena će otići kući, a onda dođe noć… Da mi je bar glas da se vrati.
Sutra će biti bolje. Možda i Srećko stigne.

***Iz knjige Tragovi bosih stopala***

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Lela Milosavljević

Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.