Ona je svirala violončelo
I razvlačila je gudalo po strunama
Nežno kao po mojoj duši,
Ispod njenog otvorenog prozora
Padale su begonije
I sve je cvetalo u šumama
Kad zapevuši.
Sve pesme su joj bile tužne
I podsećale su na daljine
I nepovrate.
Ko laste kad odu u krajeve južne
I napuste gnezda
Svirala je sate i sate
Dok su joj iz haljine
Isijavali ešaloni zvezda.
Povijena kao mlada jasika
Savijala se u ritmu opojnog zvuka
Predajući mu svoje savršeno telo.
Kroz rascvetali prozor
Lebdela je klasika i
Grlila je lakirani vrat ruka
Dok je plakalo violončelo.
Iz nekih stranih novina isecam vesti
I lepim ih po srcu, jedinom imanju
U promašenom zbiru svog tela.
Ti susreti su česti
I ceo svet zna za nju.
Kraljicu violončela.
Slično opadanju lišća s jeseni
Zašume u meni trenuci dok
Lovim tonove setne.
Sada sam star ko olinjali vuk
I čekam crnu kočiju
Da me na put ponese.
Vlažnih očiju sve više se nadam
Da će da me sretne
Ona il violončela zvuk.
