7. Decembra 2019. | 12:13
Početna / Mesečina / Let nemira životnih voda, beskrajna iluzija iskušenja

Let nemira životnih voda, beskrajna iluzija iskušenja

Foto: Snežana Radojičić
Foto: Snežana Radojičić

Lutaš….

Treperava svetlost daljina mami te i

vuče, u grudima srce bespomoćno tuče

što dalje, između neba i zemlje

gde niko to između dotakao nije,

ti bi da saznaš, shvatiš šta se tu krije,

ima li kraj i beskraj tvoje noći i jutra…

Ti si moje more, ja tvoja reka.

 

Ti si more, ja sam reka,

ulivam se u tebe,

raspasujem tvoju obalu,

u koritu sam ti izvor života,

što probija svaki tvoj nerv, i

para strasti, da krenu

kroz duboki kanjon uzdisaja,

zahuče snagom nežnost

i potopi moju čednost.

 

Nestrpljivo oluja udara o hridi

tvoje, što ti srce sidre, lome tvoj

otpor, nemaš želje da se braniš

od vatrene stihije središta srca.

 

Tvoje srce je živo,

otvara svoju škrinju

za prispelu reku obale snova…

Puštaš me nežno

uz uzglavlje svoje,

tvoje ruke nemirne postaju

valovi, igraju pod nama…

 

U beskrajnoj ljubavi

nalazimo svoj mir i sreću.

 

Postala sam tvoje more, ti moja reka,

utapamo se i upijamo ljubav pronađenu,

neke nove želje i svitanja kad ti srce zaluta…

Beskrajno prostranstvo iskušenja su ti velika uverenja

da na granice nisi otporan, umetnik si letenja

u slobodi prostora misli i želja.

 

Jedno vreme je stalo za tebe,

drugo otvorilo prozore zavisnosti

daljina, na pola koplja čekaju tvoja

čekanja, tvoje ruke da pomaknu granice

mogućeg i nemogućeg,

puštaš da te povede bezvazdušni prostor

lutanja stazama tvog traganja,

lutaš u krajolike oblaka,

zaviruješ u pejzaže nepoznate,

uramljene tvojom iluzijom sveta duša,

upotpunjenom svešću poimanja života

po tvojim pravilima,

nošenim tvojim nemirima.

 

Nemiri te sve više i dublje zavode,

u te neshvaćene i tebi nemirne životne vode,

što ti burkaju i mute razum i žele nešto,

što i sam ne razumeš, niti dosežeš, samo

se obesno predaješ čulima ludim, voliš

visine koje te muče i prizivaju…

 

Reskiraš, ćud te tera, nemaš

meru, dok se ne probudi linija

dlana urezana poezijom mojom.

 

Osećaš prazninu i tihu čežnju, želje

ti odaju pogledi, tražiš moj lik, iako

ga vešto skrivaš, uzdišeš dozvan

stvarnošću…

Lutanja i ljubljenja u prolazu,

dosade ti prazna lica,

nedostaje ti moj šapat i pečat

iskreno utisnutog poljupca na usnama.

Osećaš glad i pripadnost dok modrim

očima uranjaš pogled u moj…

Utapaš se u toplinu zagrljaja nežnosti,

kao da želiš zbaciti svo to breme i vreme,

u igri slučajnih prolaznica…

 

Kroz tebe,

snopovi strasti bujaju

pohotno, noseći žegu…

Plima potapa čula,

hladimo se poljupcima,

nestajući u vrtlogu što mami…

Nokte duboko zarivam u tvoj

vrat, grizeš mi usne,

kažnjavaš mene ili

sebe? Svejedno.

Osećaš pripadnost dajući

pečat Tebe u meni. Igra

je završena,

nema više letenja,

ti to znaš i osećaš!

 

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Marina Milosavljević

Marina Milosavljević
Talentovana. Od malena pokazuje ljubav prema pisanju i lepoj reči. Osvajala brojne nagrade kako za poeziju, tako i za prozu. Po struci je građevinski inženjer. Udata i majka dvoje dece.