26. Aprila 2019. | 04:33
Početna / Pokazivač pokazuje / Ljubiša Mitić – pesnik sa crtačkog stola

Ljubiša Mitić – pesnik sa crtačkog stola

 Građevinski inženjer po profesiji, pesnik po uverenju Ljubiša Mitić živi i stvara u jednom južnom gradu okružen porodicom i prijateljima koji ga veoma vole i cene. Posmatrajući njegove Projekte čitavih naselja u tragovima olovke pronalazim stihove. Njegovi stihovi su neobično dugačke rečenice proizašle iz doživljaja samog života a reči uspešno dočaravaju emociju, ukus i pouku trenutka koji istovremeno postaje bezvremen. Ponekad pomislim da je u direktnoj vezi sa tvorcem a ponekad da sam i sam doživeo mnoge trenutke osećajući isti ukus, dodir i miris.

Ljubiša Mitić

                 Poznat po misli “ Žena se čuva slobodom” neumorno nastavlja da u svakom susretu sa čovekom raspali iskru čiji će požar  raspaliti potrebu za poezijom i životom.

 

 

…osecaj blizine,
osecaj pripadanja
je strasno opterecenje
ako nisi spreman
da svoju duhovnu lepotu podelis
…i da je okruzis
izazovom
da se u njoj
nesto promeni……

…ne ljuti se ako ti pogledom saram lice,
pomutim blistavo oko i usne ti svlacim,
ako mislima lagano i zadnje krpice po podu bacam,
a ti bezbrizno caskas i u trenu shvatas sta to moje misli tebi rade.

..najpre je sevnuo pogled,
onaj koji hvata misao,
koji uhvaceno ne pusta,
koji zelju pretvara u potrebu,
da bi vec;
……skidajuci sve sa sebe,
mojim krupnim koracima
svojim sitnim ubrzanim izmicala,
sustignuta usadjenim sakama
o vec gola bedra
i naglo okrenuta,
da bi
stojeci na vrhovima prstiju zagrlila,
ne prestajuci da se smesi,
i
snazno zagrizla vrelim usnama
usne,
koje nisu marile za to…

PISATI O JEDNOM STOLU

…pisati o jednom stolu kraj koga sam nocima docekivao jutra vukuci tanke crne linije po belom papiru
i laktovima glacao i onako glatku njegovu povrsinu
a ne reci nesto i o trenutcima kada snaga reci nadjaca osecaj dozivljenog
i izlije se u misli poput ove koju belezim sada,
namece mi tezak zadatak da kazem sta se to desilo tada,
cemu se precutno,kroz zagonetni,pomalo provokativni smesak vracamo cesto trazeci taj izazov tamo gde je i poceo,
kada sam izvijene sake polozio cvrsto na njemu da na njima sedne,
ispravio vrat da me vlaznim rukama lakse oberucke zagrli i prinese svoje vrele grudi mojim,
kada sam,blago razdvojenih nogu pojacao svoj oslonac i vesto talasao nosen njenim nogama ukrstenih oko moga struka,
koje su,
poput djerdana koji hladnu vodu iz grotla zemlje sa lakocom,samo pomerajuci svoje teziste izvlaci,
izvlacile zadnju snagu,kao sto su i moje,
cvrsto oslonjene ruke o glatki sto izvlacile
da nas tihi ples na njemu ostane tih do kraja…..

ISPRED MENE JE NJEN OSMEH BEZAO MOM OSMEHU

…ispred mene je bio njen osmeh;
ne pre no sto je moje tihe korake ledjima okrenuta,
spremna da bude iznenadjena,
zatvorenih ociju docekala,
ne pre no sto sam usne spustio na povijeni vrat
i rukama snazno obavio njen vitki struk,
a ona;
cvrsto rukama oslonjena na plocu kuhinje zadrhtala,
ispred mene je bila prigusena strast,
hrapavost koze duz njenih nogu
i saka prikljestena spojenim kolenima,
ispred mene su strcali rumeni vrhovi
oslobodjeni zadignutom majicom
i visila smaknuta suknja do ispod kolena,
ispred mene se lepota njenog tela prelamala
i ko senka u mom oku trperila,
ispred mene je njeno telo pratilo oblik mog tela
dok je tisina uzurbano sumila u polutami sobe,
ispred mene je njen osmeh bezao mom osmehu….

PRAVI TRENUTAK SE STRPLJIVO TRAZI

…radio sam i gore stvari
i nije mi bilo tesko da osetim
da trenutak,
kome je glasno verovala
nije bio onaj pravi da bih ga pratio,

 

…… i
uprkos njenom opiranju tome,
bez zurbe,
po zidu kraj naseg uzglavlja,
promatrao sam senke istrcalih nogu
a njen osmeh
je vec
razumeo i odobravao….

…ni jednom nije bilo dileme da ce se letnja setnja slabo osvetljenom ulicom,dok su su kapi kise skakutanjem lepile za vreli plocnik,zavrsiti ispod strehe oronulog zida napustene kuce kojoj smo se priblizavali uzurbano,kako zbog studeni upijene vrelinom nasih tela,tako i zbog ocekivanog koje je pocelo i pre naseg oslanjanja o hrapav zid…

 

 

 

…KADA SE MOC MUSKARCA NE MOZE MERITI SA NACINOM NA KOJI SE ZENA DAJE…

…jedan od onih trenutaka kada se moc muskaraca ne moze meriti nacinom na koji se zena daje,
dok je on ko na dlanu promatra,
ispruzenu,
savijenih kolena,
priljubljenu licem i grudima za postelju,
jednom rukom daleko ispred glave predatu daljinama
trazeci oslonac svojim upletenim prstima o zguzvani carsav,
a drugom,
bojeci se da ne pokida spontanu nit koja ih spaja,
pokusava da stisa svoju unutrasnju teskobu,
dok on strpljivo ceka trenutak,
kada ce,
iskonski stid kojim se ona radja savladati
i utisnuti svoje nokte o ocvrsle njegove butine…

Miroslav Lj Ranković

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miroslav Lj. Ranković

Miroslav Lj. Ranković
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...