Oči su mi sklopljene.
Molim za san, za beg od stvarnosti.
Željno pružam ruke.
Uzalud.
San mi je tako dalek i nedostižan ove noći.
Tišina vlada sobom,
Grebe po zidovima,
Želeći duboko da ureže i ostavi
Trag svog postojanja.
Smeta mi.
Pokušavam da je ignorišem,
Al’ mi ne ide.
Da li znaš da i tišina može biti ponekad
Toliko glasna?
Kao sada, kao noći ove.
Ustajem…
Gledam ka istoku…
Koliko je uopšte sati?
Zar je to sada bitno?
Ne!
Nisam nervozna.
Nema u meni gneva.
Ne osećam čak ni bes.
Prazna sam…
Beživotna…
Umorna…
Ne znam,
Valjda je taj osećaj rezultat
Ove duge i neprestane borbe
Koja polako isisava iz mene svaki atom snage.
Da li je ovo kraj?
Da li ću odustati i
Zamahati belom zastavicom,
Jer ponekad, kao sada,
Kada me melanholija okuje u svoje okove,
Niz misli stane praviti haos u mojoj glavi…
Besmisleno je tražiti smisao u ovom besmislu.
Besmisleno je davati celu sebe.
Besmisleno je truditi se.
Za šta?
Za mrvice ljubavi?
Jadno!
Dođe mi da vrisnem,
Da pobegnem i sakrijem se
Negde na kraj sveta,
Ali znam, iz ove kože nemam kud.
Ma zašto?
Zašto sve ovo?
Zar ću stvarno odustati?
Nisam kukavica!
Ja ne odustajem olako!
Ja se borim!
Borim se do poslednjeg daha.
Nema odustajanja jer ja volim zimu.
Volim da sa prozora sobe
Posmatram ples pahulja,
Da uživam u njihovoj lepoti igre
I znam, da taj užitak nije potpun
Ako sam sama.
