Kobasice uscvrčale
na logorskoj vatri
od njih lelujavi dim
takoreći… seže do zvezda!
Naše ruke dok se protežemo
dohvataju nevidljive lijane
na nekom zamišljenom ruhu
okolnog drveća
i nemarno golicaju
orlova prsa!
Lepo što smo ipak „zaboravili“
karte za igranje
a imamo i samo jedan notes
i jednu zakrpljenu olovku
za neki proizvoljni
izliv pismenosti
za mogućno zgodnu
kapljicu s mozga i duše…
Ali svako ima po perorez
kojima tako ljupko
i zatupljeno vitlamo
sa bistrim prodornim
pogledima koji nas spajaju!
I dok srčemo i harčimo
okrepljujuće sokove slobode
prosipamo po malo manje
rakije u naša grla
a malo više žrtvujemo
Majci Zemlji
zahvalni Prirodi i Tvorcu
što smo sad ovde
kao deca koja zaista
nose ljubav prema bližnjima
i onima koji su „veći od nas“
iako smo
u svojoj bezbrižnosti
malo neposlušni…
