U tihoj sobi osluškujem tišinu,
tuga obuzela dušu, otupelo srce,
život te sklonio od mene,
nije mi dao izbor, sem da shvatim,
da nepovratno ne možes da vratiš.
Promenila sam se, i ti si,
uz druge si ljude, i druge teme,
odvezalo te vreme, i udaljilo od mene.
Bilo je sjajno, dok nisu došli
površni ljudi,
bili smo možda na pogrešnom mestu
u pogrešnom vremenu,
a ko će sad da o tome sudi…
Bojao si se, i poljupci
su ti bili puni zebnje,
otkotrljala se ljubav,
iz straha pod poznu jesen,
da požuti kao sećanje
na lepo što beše.
Nisi razumeo,
moje ćutanje,
niti moje reči,
drugi su imali prednost,
a tvoje srce, to nije
moglo da spreči.
