Zimska neman hladnoćom
zaledila promrzla tela
na putu traženja skrovišta
zalutalih ptica bez gnezda,
umorni sletele s puta
u prvom letu pruženih krila
prema snovima idile
zavetrine snežnih smetova
ogrnutih taianstvom snova
u ruci su držali srce jedno drugome,
u duši ljubav koja je kucala
bodreći ih da izdrže
halapljivu neman,
dok put donese željeno gnezdo,
uplašena srca kucala su snažno,
u tvojoj ruci moje,
u mojoj tvoje,
ti i ja, dve pahuljice
pod sagom noći pokriveni
bežali smo među zvezde
usidreni u mirnu luku puta,
primila sam te i u svoja nedra,
prkosila je zima,
oblaci njeni nadvili se nad ljubavi,
osluškivao si moje želje,
u zanosu bila sam zvezda noći
koja te sledi kroz daljine očiju,
ni slutila nisam, postaću
zapisana u njima
u samo jednoj noći.
