Tišina naslanja
svoje vreme na mene,
traje čitavu večnost
kada te nemam uz sebe,
nasloni svoje vreme na moje
da zajedno dodirujemo večnost.
Ide noć…Ide greh,
oprostiv je ako voliš iskreno.
Psttttt… Ćuti!
Ne prekidaj tišinu,
zamišljaj da smo zajedno,
kao jedno, Ti, Ja, večnost i ljubav.
Svila se noć oko nas…
Šapućeš mi nežne reči..
dodiruješ…vidim čitav svemir
u tvojim očima, u tvom dahu
na tvojim usnama sam život…
A ti, razlog za osmeh,
dišem te između predaha poljupca,
toliko te želim,
udahnula bih te odjednom,
ali ne, polako ..lagano te dišem i uzimam,
da te što duže imam i osećam…
A noć, krade nečiju sreću,
porobljava tugu, oslobađa srce,
nekoga izdaje, nekome daje ljubav.
Dodirni moju dušu tvojom, oseti me,
pogledaj mi oči..
susrećeš nežnost sreće..
nestajem u tvom osmehu…
Zažmuri…vidiš me? Osećaš…
Ti i Ja bezgrešno spojeni u ljubavi,
osećaš svaki moj pokret, i ja tvoj,
toliko ljubavi ima u nama,
postao si moj život,
moja knjiga života,
najlepša, nenapisana.
