Osetiš li opustela jutra
utonula u zagrljaj sećanja,
tvoje stope tragova
ostale zarobljene
u trenucima dodira
kojima dišu moje misli.
Uzdah bolni iz duše
plamičak ustreptalog srca
steže jako, pušta dubini osećaja
da me ponese vremenu u kome
smo naše čežnje ispraćali
dok su šaputala jutra
naslonjena na tragove
još tople postelje
ostavljene da čeka
na ukradeno vreme
zalutalo u koracima
pobeglih duša
tražeći nemire
u divljini svoje
beskrajne želje
zabranjene ljubavi
što stvara snažni,
nedodirljivi svet
između mostova
naših duša.
