15. Septembra 2019. | 22:34
Početna / Magazin / Milan Pajević: Beogradski cigarni vikend

Milan Pajević: Beogradski cigarni vikend

(Jedna nesvakidašnja istinita priča)

 

Tomas Edvard Lorens se rodio 1888. godine u Velsu. Te godine je general grof Aleksey Pavlovič Ignjatiev postao Kijevski gubernator i posle prvog zasedanja gradske Rade ili parlamenta pozvao viđene ljude u svoj kabinet, otvorio kutiju od mahagonija okovanu srebrom i iz nje izvadio cigaru. Kažu da su samo gospoda Homenko, Terešćenko i grof Rjapin sa zahvalnošću uzeli ponuđeno. Onda je grof general gubernator ili A.P.Ignjatiev “zakurio” svoju i pričao okupljenoj gospodi o “сигарокурению на Лондонских диванах” prepuštajući svom starijem bratu, grofu Nikolaju Pavloviću Ignjatievu Ministru vojnom imperatorske Rusije (i vojnom atašeu u Londonu 1857/1859) da okupljenoj gospodi ispriča i po neku pikanteriju sa britanskog imperatorskog dvora…

 

Džeremi Kasdalji (Jeremy Casdagli)  je krajem januara ove godine na kratko boravio u drevnom gradu Singidunumu, na ušću Save u Dunav, koji se prema dostupnim dokumentima iz Vatikana naziva Beograd od ni manje ni više nego 16.aprila 1878. godine. A već pomenute, 1888. godine, Beograd su potresale političke borbe koje su 22. decembra rezultirale donošenjem novog Ustava koji je izglasala Velika narodna skupština.Svestan da je donet možda i najdemokratskiji ustav vascele Evrope toga vremena, sluteći neku nadolazeću opasnost, bez osećanja zadovoljstva, Kralj Milan Obrenović je u  kabinet PredsednikaV. N. Skupštine K.S.Taušanovića pozvao ministre Đ.R.Pantelća,N.Hristića, Č.Mijatovića, K.S.Protića, M.Bogićevića, nekoliko potpisnika Ustava u liku A.Nešića i Dr.L.Pačua…Sekretar V.N. Skupštine, Sava Ilić, zamolio je Nj.V. za dozvolu da njega i okupljenu gospodu posluži cigarama iz velike ukusno izrađene lakirane drvene kutije na kojоj je pisalo Herman Upmann…Sa prvim dimom, koji je veličanstvo pustio prateći njegovo vijugavo dizanje u visinu, u čudnoj tišini velikog kabineta sa kaminom, nije bilo uobičajenog žagora, koji se čuo iza zatvorenih vrata gde su radikali otvoreno likovali, proslavljajući još jednu pobedu napuštajući skupštinsko zdanje u hladnu, mraznu,decembarsku noć. U kabinetu se čuo poneki suv i sipljiv kašalj i zveket kristalnih čaša kojima su retki prisutni nazdravljali u tišini. Samo je Dr L. Paču primetio i napisao kasnije u svom pismu prijatelju S.Jovanoviću,da je bio iznenađen odsustvom zvanične zdravice od strane Nj.V. i dodao: ali cigare su bile prvoklasne!

Ovaj uvod ne bi bio toliko značajan za celu priču, da Džeremija Kasdaljija nije sa sobom i nekolicinom drugih svetskih afisionadosa, doveo moj prijatelj, Marko Bilić, Predsednik i osnivač poznatog cigarnog kluba MAREVA iz Splita.

 

U okviru BELGRADE CIGAR WEEKEND, uz neponovljivi šarm Zdravka Brkića, domaćina i organizatora, Džeremi Kasdalji je prvog dana prestavio svoju novinu iz produkcije BESPOKE cigars – Gran MAREVA cigaru. Moje znanje engleskog, a možda i moje godine (moj uzrast, moja privilegija) nisu mogle da prate dosta brzo izlaganje interesantne istorije njegove porodice, jer se tu pominjao i Mančester, i Bejrut, i Kairo sa vilom Kasdalji u kojoj su boravili mnogi viđeni ljudi sa početka dvadesetog veka,članovi imperatorskih porodica,  diplomate, trgovci, bankari, političari… i poneki predak Džejmsa Bonda...

 

…i zapalili smo novu, klubnu cigaru Džeremija Kasdaljija… ne znam zašto,ali sa prvim dimom ili “privkusijem” što bi rekli ruski, beloruski ili ukrajinski ljubitelji, ZAMIRISAO JE MEDITERAN i nisam morao da sklapam oči da bih zamislio kako Emanuel Kasdalji na svom putu iz Bejruta za Kairo, pauzira na terasi hotela Belville u Aleksandriji i sa najvećim uživanjem zateže i ispušta kolutove dima, zalivajući i natapajući svoje grlo gutljajevima viskija koji mu je upravo dopremljen brodom na datu adresu, poslat od strane dobrog prijatelja, Velšanina Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg u istoriji kao Lorens od Arabije.

 

Džeremijev predak, Emanuel Kasdalji i T.E.Lorens su prve cigare i prve žene probali još na Oksfordu, gde je Kasdalji izučavao i sanjao o svetskoj trgovini, a njegov prijatelj o arheologiji, proučavajući istoriju starog sveta i Srednjeg istoka.

 

Tako se E. Kasdalji uputio u Bejrut, a T.E. Lorens u Jordansku pustinju, ali nikada nisu prekidali kontakt, a arhive kraljevskih tajnih službi će možda jednog dana obelodaniti njihove uloge u Prvom svetskom ratu, gde ključno mesto u njihovim životima zauzima VILA KASDALJI na Tahir skveru u Kairu. Slutim da bi BBC napravio bolju i gledaniju seriju od aktuelne kultne Dauntonske opatije, samo kad bi glavnim producentima neko i nagovestio kakve se tajne kriju ispod njenog krova i u njenim vrtovima. (Zadržavam pravo na ideju! Da se zna).

I da skratim, šjor Marko Bilić, svetski putnik, koji počinje da podseća na Sant Egziperija, kome su oduzeli avion da priča ima neki drugi kraj, zajedno sa mnom i još dvadesetak ljubitelja hedonizma, a posebno cigara i dobrog pića, uživali su u novoj klubnoj cigari gledajući sa beogradskog dedinjskog brda  kako se oblaci nad ušćem Save u Dunav razilaze i propuštaju stidljive zrake Sunca koji su pratili zakasnele šlepere i redovne linije putničkih brodova Kijev-Odesa-Beograd-Beč…

 

Ne znam za druge, ali ja sam, prateći plavičasti dim MAREVA cigare zamišljao kako jedan od njih upravo uplovljava sa linije Bejrut, Aleksandrija, delta Nila/Kairo, nazad u Mediteran sve do Splita. I s poslednjim dimovima, kao da sam osetio miris Škvera, Lazareta, palaće Karepić iz koje se kroz otvorene prozore širila neka slična aroma, diskretne memle Dioklecijanove palače s neznatnim tragovima njenog podzemnog sveta i čini mi se, čak, čuo glasove sa Rive:

 

“Ća je pusta Londra, kontra Splita grada “!? 

 

Jel tako beše, šjor Marko, legendo?

 

2015.

DVE NAPOMENE:

1: Zabranjeno za mlađe od 21 godinu.

2: Pušenje (cigareta) dokazano škodi zadravlju!A uživanje u cigari (u razumljivim razmerama M.P.) okrepljuje duh i telo! 

***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.