20. Septembra 2019. | 10:01
Početna / Magazin / Milan Pajević: BULGAKOV, RAHMANJINOV I SOPRANO

Milan Pajević: BULGAKOV, RAHMANJINOV I SOPRANO

«Ах, какие звезди на украинском небе…Сердце щемит, хочется иногда мучительно в поезд… И туда. Опять увидеть обрывы, занесенные снегом. Днепр…Нет красивее города на свете,чем Киев.  Вот восемь лет почти  живу в Москве, а все -таки тянет меня на родину…». *

 

Tako je pisao Mihail Bulgakov i skoro da je neka varijanta sličnog poriva i osećanja dovela minimum tri osobe, koliko ja znam, povratku u Božijom voljom čuvani grad Kijev (БогоспасаемыйгородКиев) protekle nedelje: Vadima Jefimovića Fajštejna, Aleksandra Krilova, Viktoriju Lukjanec… i mene.

 

A jutro te subote, 29. januara stidljivo je obasjavalo sunčevim zracima  promrzli grad. Svetlo i čisti zlatni odsjaj treperili su sa kupola Sofijevske, Mihajlovske i Andrejevske crkve. Sunčevi zraci su skakutali po zamrzloj kaldrmi oko Kneževog dvora na Podolu.

 

Spokoj se razlio Kontraktovim trgom na minus deset. A plavo sunčano nebo bez oblaka je mamilo napolje i Andrejevska ulica se polako punila svetom svih uzrasta. Mogli su se čuti mnogi jezici i sve je podsećalo na stari zapis Mihajla Bulgakova negde desete godine XXveka:

“… Sunce se lomilo po svim prozorima, paleći po njima požare. A Dnjepr! A zalasci Sunca? A Vidubicki manastir na obroncima, zeleno more potrčalo ka šarenom mrazom smirenom Dnjepru. «

 

Moji novi poznanici su me pozvali na koncert  u uskom krugu prijatelja u Dom Bulgakova na sredini Andrejevskog spuska. Ulica i ulaz u Dom su zatrpani snegom, koji se pokazao kao deo scenografije filma Bela gvardija, koji se upravo snimao po knjizi svetski poznatog pisca Mihaila Bulgakova.

Pokazalo se da je gospodin Vadim Efimovič  zakazao koncert poznate operske pevačice ukrajinskog porekla, Viktorije Lukjanec, solistkinje Bečke opere, u čast svoje izabranice, poznatog lekara anesteziologa, upravo u tom spomeniku arhitekture, Domu Mihajla Bulgakova, koji je svoju karijeru počeo kao lekar…

 

«Da bi se upoznao pesnik, treba neko vreme živeti u njegovoj domovini. Uopšte, ta veza mesta gde se rodio umetnik, sa tim imenom kojim se diči narod, čini sve to još poznatijim.« (Tako se izrazio Anatolij Končakovski u knjizi KIJEV MIHAILA BULGAKOVA)

 

Konferansije, naučni saradnik muzeja, Kira Pitoeva, vidno uzbuđena dama, ali prava enciklopedija istorije Božijeg grada Kijeva, svojom više nego interesantnom pričom nam je približila atmosferu tog vremena i uvela u ambijent i tu apsolutno tajanstvenu auru u kojoj su se dešavale podobne večerinke od početka, pa sve do dvadesetih godina prošlog veka.

Za mene, pa i mnoge druge, bila je novost da je drugi stanovnik poznatog doma na adresi Andrejevski spusk 13, bio veliki ukrajinski kompozitor A. Košic, dirigent i aranžer, koji je 1919. emigrirao u Sjedinjene Američke Države i nikada se nije vratio u Kijev. Ostao je upamćen i kao umetnički direktor hora Kameli («Камеллы»). Njegova rođaka, pevačica u tom istom horu, Nina Košic, bila je upravo ta, kojoj je Sergej Rahmanjinov posvetio opus 38. U istom horu je pevala i sestra Bulgakova, Vera. Druga Mihailova sestra, Varvara, učila je u Kijevskom konzervatorijumu sa sestrom Vladimira Goroveca.

 

Ono što je mene posebno zainteresovalo da se udubim malo u arhive iz tog vremena je podatak  da je svoje ime  Kijevski konzervatorijum  (Киевскаяконсерватория) dobio zahvaljujući Alekseju Pavloviću Ignjatijevu, grofu, generalu gubernatoru Kijeva i praocu Kijevskog cigarnog kluba (Киевскийсигарныйкружок 1891-1907).

Program dobrotvornog koncerta poznata operska pevačica je izabrala sama. Zvučale su sjajno romanse Sergeja Rahmanjinova, uključujući i unikatni opus 38, prvi put u njenom izvođenju, a na bis je Viktorija Lukjanec otpevala romansu Valentina Silvestorova na stihove Ivana Franka Pada sneg (Сиплесніг) i poznatu melodiju Miroslava Skorika, koju je kompozitor specijalno napisao za opersku divu.

Ipak je pesma, kojom je otvorena večerinka bila njena izvanredna izvedba – Vokaliz Rahmanjinova…

Dama, kojoj je bio posvećen koncert se rasplakala, a niko od prisutnih nije mogao da ostane ravnodušan, većina ženske publike je diskretno brisala suze sa lica.

 

Vrlo često se na sličnim koncertima kod mene pojavljuje želja da se analiziraju lica, enterijer, izvođači i koncert majstori, dirigenti… Ovoga puta bio sam potpuno uvučen muzikom u neko vreme koga znam samo iz priča i retkih filmova. Povremeno mi je Viktorijin glas stezao grudi, srce je ubrzano lupalo, dovođen sam na ivicu suza i magle u očima…

Nije bilo ravnodušnih – bio sam pod utiskom celokupne atmosfere, od mesta gde smo se nalazili, izabranih gostiju, pažljivo izabranog repertoara, prijatelja porodice, ljubitelja klasične muzike, moćnog glasa Viktorije Lukjanec koja je ceo koncert otpevala oslonjena na  beli koncetrni klavir, i levom rukom na srcu. Prebirao sam po svojih proteklih 17 godina u Ukrajini, u Harkovu i Kijevu, tražeći nešto podobno što me dotaklo tako kao ovaj koncert. I nisam mogao da se setim.

Dok sam izlazio, počeo je da pada kao paperje mek, beli sneg…

 

2011.

 

* “Аh, кakve  su zvezde na ukrajinskom nebu…Srce treperi, nekad me skoro mučno vuče na voz…I tamo. Opet videti obrise brega prekrivenih snegom. Dnjepar… nema lepšeg grada na svetu, od Kijeva. Evo već skoro osam godina kako živim u Moskvi, a ipak me vuče rodnoj zemlji*…”

 

***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.