21. Septembra 2019. | 02:32
Početna / Magazin / Milan Pajević: “Da me prosiš, ne bi pošla za te…”*

Milan Pajević: “Da me prosiš, ne bi pošla za te…”*

Da ne beše jedne neprospavane grozničave noći ne bih tako, u jednom dahu, pročitao Zvezdanu prašinu Milana Vlajčića (Dereta 2018).
Bio sam pre mesec i više dana na promociji knjige u Parobrodu i kad sam ga zamolio za potpis, neuvereno se setio da smo sedeli zajedno na promocijama knjige Tajna marginalnog Mirjane Popović Radović u Biblioteci grada Beograda (izdavač Prometej!) kao i prilikom prezentacije radova kolege profesora, Ideje i ideali Ratka Božovića ne tako davno u Narodnoj biblioteci Srbije.
Očekujući da počnu obe promocije, u pauzama pozdravljanja sa ljudima koji su prilazili imenjaku, uspeli smo da razmenimo par rečenica, impresija, misli, više on nego ja, a tako i priliči nekom ko važi za gurua kulturnog novinarstva u nas (bio nazočan na dodeli prve nagrade “Fondacije Tanja Petrović” za doprinos kulturnom novinarstvu 2014.). Dodao bih, kulture u najširem smislu te reči. Čovek kome sam zavideo na njegovim susretima sa mudrim i pametnim, zasluženo slavnim i poznatim. Na putovanjima vezanim za kino festivale, svim tim mestima na kojima neću biti (na nekima jesam, ali drugim povodima).
Tih par razgovora ne dužih od pola sata su mi približili ovog čoveka čije sam tekstove iščitavao sa velikim zadovoljstvom. Promocija knjige je bila interesantna, ne samo učesnicima u razgovoru o knjizi, profesoru Ratku Božoviću, rabinu Isaku Asielu i dakako samom piscu, ali i publici koja je ispunila “do poslednjeg stajaćeg mesta” prostor te večeri ipak tesnog Parobroda.
Knjigu sam naravno prelistao iste večeri i pročitao, u tom momentu par interesantnih od ukupno predstavljenih, ako sam dobro brojao, 59 kratkih pričica, mada Zvezdana prašina u svom podnaslovu ima – Eseji i komentari: mala kultorološka svaštara.
Behu to, po sećanju, Raša Popov i Isinbajeva, Ustav Republike Hrvatske, Molitva Leona Koena… Onda sam stao. Jedan od razloga je što ne čitam nekoliko knjiga istovremeno. Upravo sam osvajao jedan naslov koji mi je na policu dodala supruga, nije bio moj izbor, ali ni razočaranje (taman posla!). Onda me čekala knjiga Rajka Grlića Neispričane priče, koja je na mene ostavila snažan utisak.
I uspem da se razbolim, dohvati me neki virus, a tek se vratio sa puta u Skoplje. (“Samo mi se razboli”!, bilo je kao kletva) i počeću da verujem u priču da mi je žena stvarno veštica, ili još bolje da voli kad padnem u postelju, a tamo me obara samo temperatura koju teško podnosim, jer tada može da gospodari situacijom (a kada to pa ne može?)
I kad je sve utihnulo, nisu se čuli ni autobusi u Sinđelićevoj koji baš tutnje kad mogu, dohvatim Zvezdanu prašinu i krenem… Bilo je već daleki posleponoćni ili rani jutarnji čas, presvučen posle kupke u znoju tela svog, u nekoj olakšavajućoj atmosferi počnem da isčitivam
jednu, drugu, treću, redom… ne preskačući.
Rani jutarnji petli, da sam se kojim slučajem našao u Zavičaju bi me zatekli na 205. stranici ili na Belešci o piscu…
Prvo što moram da kažem da mi je odmah bilo žao što nisam čitao njegove dve prethodne knjige (Pogled iz ogledala, 2015. i Potemkinovi potomci, 2016. Gradac, koje je kao izdavač potpisao Branko Kukić moj drug iz klupe prvog razreda požeške gimnazije, kulturološka legenda našeg kraja (i šire)). Sam Vlajčić u uvodu napominje da je ova knjiga nastavak prethodne dve. Unapred sam zakinut, ali šta je tu je.
“Nekad je to isto, samo je pitanje ugla posmatranja” reći će moj imenjak u svom uvodu pokušavajući da determiniše opseg svoje kultorološke percepcije od raznih oblasti stvaralaštva, mesta dešavanja, “našoj kasabi ili širokom svetu”… Ova ne sasvim, a može biti i nasumično složena paleta misli, zapažanja, ocena, ličnih doživljaja i tuđih tumačenja može se nekom učiniti i eklektičnom ako mogu da joj dodam taj utisak nepriličan literarnom izrazu.
U prvi mah mi se učinilo da čitam neku verziju Stare garde Stevana Stanića (ako neko kome sam pozajmio ovu knjigu čita ovo što pišem, molim da mi vrati), ali što sam zalazio dalje shvatao sam da su to dva veoma različita doživljaja, možda ipak jedino u eseju Moj intervju sa Krležom (167 strana).
Sva sreća da sam imao beležnicu pored sebe, koja se brzo napunila imenima pisaca i nazivima knjiga koja se moraju PROČITATI, nazivima filmova koji se moraju VIDETI, nekim mestima koja bi valjalo POSETITI.
Dirljiva je pažnja kojom je Vlajić pisao o zaboravljenom Gostuškom, Simiću, Mašiću, Josifu Brodskom, Boletu Miloradoviću, Muharemu Perviću i sijaset drugih velikana Srpske , pa i exYu kulturne scene…
Ako se čita između redova ima se dosta toga pročitati i saglasan sam u potpunosti sa ocenom da se u nas “ponajviše neguje kultura zaborava i proizvoljnih merila”…
Ova knjiga, između ostalog pokušava da u ovom opštem svetu primitivizma, bahatosti i odsustva elementarne kulture u ponašanju koja na žalost potiče iz Parlamenta i vrhova vlasti, ali i sa tv stanica sa nacionalnom frekvencijom i aktivnog devastiranja javnog prostora od strane nesuvislih i ko zna čime opterećenih vlasnika i urednika većine tabloida i dnevnih listova bliskih vlasti, sačuva onu neophodnu mrvicu dostojanstva koja nam je tako neophodno potrebna ako hoćemo i želimo da vidimo bolji svet koji ceni znanje, umenje i poštovanje. I neguje kulturu u najširem njenom smislu.
Između ostalog, saznaćete zašto bi Milan Vlajčić da je profa književnosti u srednjoj školi, po sopstvenom priznanju, nastavnu jedinicu o lepoti i vrhunskim dometima poezije počeo navođenjem ovog dvostiha:
“Da me prosiš, ne bi pošla za te, Da s’ oženiš, bih se otrovala! “
Meni je jasno, proverite hoće li i Vama biti. Verujem da hoće, čim ste se uhvatili ove knjige.
U Beogradu, 25.11.2018.
* Iz eseja “Da me prosiš”… 61 strana Zvezdane prašine
Post festum:
Naravno da sam za njega, pisca Zvezdane prašine, čuo još davnih godina, s kraja šesdesetih, kada sam u Beograd dolazio kao pisac nekih odabranih pesama u emisijama Veče uz radio Nikole Neškovića, bio pozivan na pesničke susrete (beše jedan upriličen u Domu vazduhoplovstva u Zemunu, one godine kada je bio zemljotres u Banja Luci). Tada sam upoznao Rašu Livadu, jednu lepu devojku duge kose iz kragujevačke gimnazije, imena se ne sećam, Meha Barakovića iz Trebinja, i neke druge, a koferansu je vodio besmrtni recitator Rale Damjanović. Pa onda i početkom sedamdesetih… Jedna moja gimnazijska drugarica pošalje na konkurs Radio Beograda II programa, vodio Petar Pajić, moju pesmu Sonja, ona pobedi, mene org komitet proslave Dana mladosti pozove da učestvujem u programu koji se tradicionalno dešavao 24.5. uveče u Domu omladine, sve u režiji čuvenog Jovana Joce Ristića, čoveka živopisnog lika neverovatne energije i apsolutnog autoriteta. Tako sam u društvu imenjaka Lalića, Zvonimira Kostića, Milana Uzelca, Mustafe Smailovića činio “pesničku štafetu”, a program prepun zvezda: Radojka Šverko, Azra Halilović, Bisera Velentanlić, Josipa Lisac, Korni grupa, MI iz Zagreba, baletski ansambl Borisa Radaka, izabrani hor pod rukovodstvom Bogdana Babića (kako su se samo gurkale dve prelepe pevačice kad nije gledao u njih)… Jedan čuveni džez orkestar (tada nisam znao za njega, a ne mogu da se setim, imam flajer u roditeljskoj kući, pogledaću)… Raspisao sam se, a samo sam hteo da kažem da je u našim međusobnim razgovorima promicalo to ime, shvatio sam, ako želiš da se ozbiljno za Tebe čuje, mora da te zapazi Milan Vlajčić!
I ja upišem Mašinski fakultet u Beogradu. A imao za maturski Novelistički rad Ranka Marinkovića!
A hteo sam da budem psiholog, kulturolog ili sportski novinar. Tim redom. Moje želje i iluzije razbijao je moj dobri otac, čitajući svaki dan koliko se traži inženjera, tamt-vamte ili kako kažu bosanci tamo-vamo…” Medicinu da završiš, ako se zarati valjaš i našima i drugima . Zanat, samo zanat, nikakva filozofija i književnost! Eto Branko Ćopić, piše, a nije završio književnost. Nije ni Dobrica.“… Mama je izokola i tiše govorila kako bih bio dobar advokat, smatrajući da moja izražena želja za pravdom ima veze sa advokaturom… Kako se varala…
Jovan Šćekić, koga sam upoznao tog leta i koji je znao i čuo za Sonju gimnazijalca požeške gimnazije, supruga mu beše iz tog kraja, veoma začuđen mojom “željom” da studiram mašinstvo, napiše u svojoj stalnoj kolumni u NIN-u negde početkom avgusta preko cele strane zanimljivu pričicu o piscu nagrađene pesme koji ide u inženjere jer je to konjukturno… Naslov je bio Zašto inženjeri ne pišu pesme? Bio je to njegov apel da promenim planove i pozivao me da prisustvujem snimanju njegovih emisija, behu to tada “Aktuelni razgovori”, veoma zapažena, moderno koncipirana emisija sa političkim temama. Ubrzo je pokrenuo i informativnu rado gledanu emisiju “24 časa”.
Sećam se, a to sam otkrio dosta kasnije, da ga je majka zamolila da proveri da li sam prošao na prijemnom jer nije verovala da mogu sa društvenog smera u gimnaziji da prođem na veoma zahtevnom prijemnom ispitu za koga sam se spremao sa Acom Dogandžićem, drugom iz osnovne škole (potonjim direktorom štamparije Dimitrije Tucović) , uz nadzor i dobrani dril nekoliko nedelja letnjeg raspusta jednog od najboljih đaka naše škole i potonjeg profesora Dragana Grujičića. Mislim da je Jakša Šćekić, Jovanov sin, i kasniji vrsni novinar, poslao telegram sa rečenicom Primljen si!.
To je bila prva velika pobeda, veća od Sonjine, jer sam u konkurenciji vise od 1200 kandidata bio 157. po rangu. Te godine, u dve smene, Mašinski je primao 400 redovnih studenta. Tad sam imao dva ozbiljna pitanja na koje nisam znao odgovor. Prvo: Da li je moguće da sam kao jedini u istoriji studija na tom fajkultetu sa društvenog smera bio u prvih 200? Sa 2 časa matematike nedeljno! O čemu je to govorilo? (Doduše, skupo me koštalo u naporima da savladam obe matematike, matiš jedan kod profesora Boška Tomića i dva kod Velizara Simonovića (potonjeg narodnog poslanika prvog višepartisjkog parlamenta.)
Drugo pitanje, malo zakasnelo doduše: U kakvoj konkurenciji je Sonja pobedila? Da li sam ipak bio jači na peru nego na tehničkim predmetima? Nažalost, bilo je kasno i pesnik u najavi je hrlio inženjerskoj diplomi i mestu u užičkom Prvom partizanu.
U istoriji Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu sam upisan kao jedini student sa društvenog usmerenja, koji je upisao i završio fakultet na smeru Specijalni transportni sistemi.
Pisao sam usput. Od karijere inženjera projektanta u Livničkom metalskom kombinatu na Novom beogradu, preko projekata na gradilištima u Iraku, Srbiji, Češkoj, Rusiji, Ukrajini… Prvu knjigu napisao sam na ruskom jeziku Pitao bih. Koga da pitam? i objavljena je u Kijevu (Kompanjon 2008). Srpskohrvatsko izdanje je objaviljeno 2016 (Slovopres). Knjigu izabrane prepiske sa svojim sinom za vreme njegovih studija u Bostonu 1997-2001, objavio je pod naslovom Planina koja me je volela, Prometej iz Novog Sada maja 2018. sa recenzijom Profesora Ratka Božovića i pogovorom Muharema Bazdulja.
Ovaj post festum ima za cilj da podseti Milana Vlajčića da se negde na njegovim policama, a možda zapadnuta iza neke enciklopedije, krije mala plava sledeća knjiga njegovog imenjaka Milana Pajevića Čudesna platna, na koju me najviše i podsetila Zvezdana prašina.
Uostalom, prilikom promocije pomenute knjige u Narodnoj biblioteci, sedeći zajedno u prvom redu (na vreme došli kao što i priliči) svi su prilazili da se pozdrave sa Vlajčićem. Većini njih me predstavio kao “kolegu pisca“. Kasnije sam se pitao da možda ipak nije pročitao knjigu koju sam mu u biblioteci grada poklonio sa molbom da je pogleda uz svo poštovanje njegove zauzetosti…
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.