17. Februara 2019. | 06:27
Početna / Magazin / Milan Pajević: KREŠČATIK 44

Milan Pajević: KREŠČATIK 44

Dan je bio zubato neprijatan; jutro sanulo mi suncem koje je mamilo napolje,a tamo sekao ledeni vetar i neka oštra hladnoća iz zemlje.
Onda je i prošao uobičajeno radno, u kancelarijiu kojoj je bilo više više nego toplo i sa kapljicama znoja koje su se slivale niz kičmu. Ipak je bio petak, i to je davalo nagoveštaj da bi veče moglo da donese nešto interesantno.

Dođite u klub 44 na Kreščatiku– bila je poruka, Odlazi Miloš, muzičari će da ga isprate…

Gde to beše…zna Zoran,zna Nenad,zna Ajša,zna Draško, ide i Žuća.
Ići, ne ići?

Hladno i dalje, neka lenjost se uvukla u noge.

Leći ili ići, ići ili leći?
Odem.

Jedva nađem, rupa, iz pasaža levo, vrata, još levlje vrata, podrum:ambijent koji podseća na klub Korotkova u Harkovu od nekog proleća i ranog leta ‘96;muzičari, propali glumci, studenti, stari švaleri i provincijalke brucoškinje…

Sedim,nepoznat svet, onda dolaze V i J sa nekom našom omladinom: Stojaković, Jarić, Dudić, Zvezdini dresovi, šalovi, Sinalco, Jugoslavija, miris nostalgije…

Skupljaju se muzičari: pozdravi sa “daj pet”.

Dolazi Miloš, za njim leđa široka kao bubanj:
-Nisam spav’o svu noć, jutros ambasada, pa notarijus, pa tonska proba.
-Kad krećete?
-Kad se skupimo…

Izlaze jedni, ulaze drugi, masa mladog, dosta našeg sveta, malo koga znam, neki mi se javljaju, ja otpozdravljam klimanjem glave, klimam li klimam…
Imali su hjumidor i cigare, izaberem Cohibu, upalim, polako…

Prolazi Ž, za njim direktorka restorana, za njom V, kuvarica u crnom, onda Blaž, kum od Blaža… nema M, dolazi Denis sa damom:
-Jel’ ona polomila krevet?pitam.
-Ma kakvi, to je, Miki,
onda pauza, značajno vrti očima po plafonu, klima glavom u znaku “ovde se sluša, ne mogu da ti kažem”, onda seče prstom preko sopstvenog vrata – Žena je glavnog gazde od rejonskog centra, ne smem da ti kažem, strava jedna, ma kad ti kažem
Ne znam šta hoće da kaže ali pretpostavljam šta bi da radi.

Kreće! Prvo Vlatko Stefanovski, pa Zajdi, pa Biljana, pa Jelena, Šote mori, šote, Neću majko, nećuuuu, za Jašaaaaraaa…
Kupa se Miloš u licu znoja svog. Kupaju se svi. Tresu se bicepsi momački, iskaču grudi devojačke, tutnji svuda, juri krvotokom, pod nogama, ljulja se sala i svi u ritmu, plafon samo što ne padne

MESEČINA joj joj joj! Joj joj joj!

Pevaju svi, i naši, i njihovi, i tuđi, i svoji, dernjava jedna puna derta, puna straha, nade, očajanja i snage…

Nastavlja se urnebes od tri trube, saksofona, harmonike, klavijatura, bubanj sekcija: ide ritam, klati se sala, talasa se narod, odnekud zastava, pa Lipe cvaaaatuuu…

Urnebes…

Odjednom kolo, Čačak, pa Užičko, kreće veliko kolo, jurnjava oko stolova, na stolicama, jedan dobroćudni debeljuca na stolici preti da poklopi sve na stolu i oko stola, ali se drži…

Prolazi Erik, ovo je valjda njegova kafana, nose se krigle sa pivom, znoj teče potocima, meša se sa penom sa pivskih krigli, Miloš u transu, trube u transu, Maks se pretvorio u saksofon, da taj, baš taj Maks, koji sa svojom grupom ovih dana rastura džez Beogradom.
…Moji su drugovi,biserirasuti…uključeni telefoni sa adresma u Kanadi, Švedskoj, Amerima, domovinama direktan prenos:

TO,BRATE, TO, SRBIJA DO TOKIJA!

Lete džemperi, lete devojačke ruke, pletu oko mokrih vratova svojih i tuđih muškaraca, talasa guste muzike, dima, suza i znoja…
Opet MESEČINA, urnebes svuda, krv preti da izbije iz žila, samo srce da ne izda,provala, razvala, MESEČINA, JOJ JOJ!
Pa KALASNJIKOV…

Onda sam se obukao, zavio u šal i izašao na Kreščatik…Kijev je izgledao dojstojanstveno u kasnonovembarskoj posleponoćnoj izmaglici, svetla su se lenjo probijala kroz suvomrazicu.
Samo pedesetak metara dalje čekali su taksisti i cupkali na mrazu, a iz podruma je stidljivo dopiralo tako da niko sem mene u tom trenutku nije ni pretpostavljao kako je tamo tutnjalo…

Čulo se, EVO ZORE, EVO ZORE…A zaobilazeći Besarabski rinok gledajući uz bulevar Lesi Ukrajinke, mogao sam da ulovim delove praskozorja, koje je neumitno nadiralo sa istoka.

2003.

 

Napisano pre dvanaest godina, krajem novembra 2003. god. Dijaspora se skupila jer je društvance pravilo ispraćaj Milošu, doktoru harmonike sa Kijevskog konzervatorijuma, koji je odlazio u Nemačku na usavršavanje.
Navratio je posle dve godine i opet je društvance napravilo rimejk, tada sam vodio F i D. Bilo je isto tako žestoko, čak je i najpoznatiji roker Ukrajine SlavaVakarčuk skakao na binu i pevao sa momcima nešto od Bregovića, rekoh bilo je moćno, ali s jednom razlikom – nije bilo dresova, navijačkih šalova i nije se čulo“Srbija do Tokija”… Valjda je i njima bilo jasno da je onaj entuzijazam nastao odlaskom jedne epohe, koja je rezultirala raspadom zemlje u kojoj smo se rodili, onaj zanos postpetooktobarske 2000, iščilio, ne samo ubistvom najprogresivnijeg i najmodernijeg savremenog Predsednika Srpske vlade, Zorana Đinđića, nego i dezavuisanjem pravih vrednosti demokratskog društva.
Zbog toga sam rešio da sačuvam ovaj, krajnje intimni zapis o jednom događaju, ali možda i vremenu u kome smo živeli i čije trajanje doživljavamo, svako na svoj način.

2015.

***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.