Početna / Magazin / Milan Pajević: Obale, obale

Milan Pajević: Obale, obale

Kratka forma Konstantina Košeljeva (Uvod za knjigu Misli oženjenog muškarca)

Vreme u kome živimo, prostranstvo u kome smo se našli, naši koreni, istorija, geografija, kultura – sve nas to ovako ili onako opredeljuje.

Knjige sa kojima smo rasli, uticale su na naše viđenje sveta i naš način života, a život se ogledao u našem saznanju i slikama – onih koje su se kretale ili bile statičke: pejsaži, prostori, mirisi, ukusi, strahovi, čežnje, boli, ushićenja…

Boraveći mnoge godine na Ukrajini (u Harkovu i Kijevu) imao sam mogućnost da srećem različite ljude: iz velike zabiti, živopisnih sela i bučnihkvartova gradova i megapolisa, kakav je Kijev… Družio sam se sa slikarima, piscima, operskim pevačima, pijanistima, dirigentima… Osećao sam da kultura, slikarstvo, literatura, pozorište, balet, opera, klasična muzika, mogu da me spasu od te strahovite materijalizacije i komercijalizacije svih pora svakodnevnice i društva u celini gde se moral i etika gube u jurnjavi za svime, izuzev za znanjem. Sretao sam se sa Andrejem Kurkovim, koji je, po mom mišljenju, danas najznačajniji i najprevođeniji savremeni ukrajinski pisac, voleo sam da razgovaram na razne teme sa svojim prijateljem, diplomatom i pesnikom, Sergejem Grabarom i filozofirao sa veoma interesantnim čovekom, piscem, rediteljem, producentom, Vladimirom Simonovim.

 

Neko mi je skrenuo pažnju na mladog pisca Konstantina Košeljeva čije su kratke priče bile čitane, ne samo na društvenim mrežama.

Pročitao sam jednu, drugu, treću…i uhvatio sebe kako sa nestrpljenjem očekujem sledeću. Njegov način mišljenja pretočen u kratku formu vratio  me u vreme, kada sam tražio takve jednostavne (i)storije koje se lako čitaju i prepričavaju. U njegovim pričama sam našao mirise detinjstva, brige i nemir odrastanja, važnost pravilnog izbora na raskršćima životnih puteva.

Razumeo sam da je na raskršću gde treba birati između lakog i pravilnog puta Konstantin izabrao ovaj drugi, kojim se teže ide. Ali on je imao cilj i uvereno je išao ka njemu.

U sasvim zrelom piscu sam video sebe u njegovom uzrastu i počeo sam da zavidim kako se to njemu dalo ranije nego meni. Sa lakoćom čitajući njegova kazivanja, negde u dubini duše sam se prisećao – koliko je truda, emocija, znanja i prakse; naravno talenta ali teškog rada i upornosti trebalo uložiti da bi se to postiglo.

Ta lakoća izražavanja.

U danima mog ranog dečaštva, bio sam ponosan jer Kasdaljije naš srpski pisac (tada jugoslovenski) Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost (1962.). Veoma brzo se u školsku lektiru uključio njegov opus. Kada sam krenuo na studije, poneo sam sa sobom svoju “Bibliju”, njegovu knjigu Znakovi pored puta. To je bila knjiga zapisa, ne dnevnik, i ne memoari, već crtice iz svakodnevnog života, koji nas okružuje. Proste istine koje su vremenom postale mudrosti.

Ponekad se krećemo kružno, ponekad zastajemo na raskršćima gde ima i više od dva puta… U takvim situacijama mi je pomagala ta knjiga i s pažnjom sam listao njene stranice i isčitavao misli velikog, mudrog čoveka. Nosio sam je uvek sa sobom, dok je nisam poklonio svom starijem sinu koji je i sam tada stajao pred raskrsnicom puteva koji su otkrivali veliki i daleki svet…

I sada, čitajući knjigu Konstantina Košeljeva, sve mi se vraća u čudnom, izmešanom osećanju, s nekakvim interferentnim tonovima i to me čini zaista zadovoljnim i ispunjenim.

Danas, kao možda nikada ranije, svi prolazimo kroz teška preispitivanja, svako od nas sa svojim narodom. Svi se mi, ovako ili onakobojimo sutrašnjeg dana i toga šta nas čeka ispred.

I mislim kako ova knjiga pored toga što nosi sve u sebi o čemu sam već rekao, nosi i neku mudrost i dobru nadu, upravo toga što nam nedostaje u današnje vreme.

2013.

***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.