18. Novembra 2018. | 00:55
Početna / Mesečina / Milan Pajević: Od malog prsta do srca

Milan Pajević: Od malog prsta do srca

Plavo, čisto nebo
Sunčan dan
Od samog jutra

Odlazak na reku
Njena ruka
Mazi njegovu ušnu resicu
Ponekad zaluta ispod kragne
Na vrat
I to ga podseti
Na jedno putovanje
U Novi Sad
Jednog ranog novembra
Pre trideset dve godine

Priča joj o tome
Ona se smeje
Lepo mi je s tobom
Kaže joj
Ona se nasmeje
Onim svojim osmehom
Nevine devojčice
Primakne se
I nasloni glavu
Na njegovo rame

Nije, o čuda
Pevao Koen
Jer uvek peva
Kad ona sedne
U njegov auto
Ali je bila neka
Adekvatna muzika
Onome što ih je
Oboje ježilo
A hladno nije bilo

„Odvedoh je na reku
A imala je muža…“
Pevao je Lorka

Na ovoj reci
Sunce je prevrtalo
Na hiljade riba
U talasićima
Koje je gurao
Uzvodno vetar

Na suncu joj
Nije bilo hladno
I često se krila
U njegovom zagrljaju

Volela je da je greje
Njegov džemper
Govoreći mu
Da je to ljubav
Od koje joj
Biva toplo od
Malog prsta do srca

Sunce se kretalo
Naravno a gde bi
No ka zapadu
I navlačilo senku
Nad ugao
U kome su sedeli
Grlio ju je jače
A ona je svoje
Negovane prste
Zavlačila u njegov rukav

Dan nije žurio
Ali on jeste
I dok je odlazio
Da reguliše
I obavi šta je imao
Na jedan od
Njenih telefona
Stigla je poruka
Jedna od ostalih
Tad nije htela
Da joj baš ona
Kvari retko nedeljno
Podne na reci

Razmišljajući kasnije
Od kuda taj njen
Skriveni nemir u najavi

Čime se odao
A da se odavati nije hteo
Da li ga je uopšte
Bila svesna

Od trenutka njenog izlaska
I kada su se vrata zatvorila
Očekivao je da će ga zvati

Da će se javiti
Da će pozvati
Sa jednog od telefona
I reći kako je bilo

Rešio je da čeka
Jer je umeo
I on da pozove

Na prvom stajanju
dugačkog crvenog
Ipak je pozvao
Jedan od njenih telefona

Odgovorio je
Hladan metalni glas
Da je pretplatnik
Trenutno nedostupan
Trenutno, ej

Na drugom crvenom
Pozvao je njen drugi broj

Njen glas je odavao
Nekog zatečenog
U nečem u čemu
Ne bi htela da bude

Baš tada
U tom trenutku
Znao je
Da će dan poći
Tamo gde je krenuo
Na način
U kome će
Jutro
Ipak
Promeniti sve

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.