Sve dobre priče kreću iz vremena i mesta gde postoje legende, delimični istorijski izvori, usmena pa potom i pismena predanja koja nam daju za pravo da za neke od njih sa dosta velikom sigurnošću možemo reći da su verodostojne. Jedna od njih je i priča o pojavi duvana u Dalmaciji, koja seže u vreme sredine XVI veka, uspona Otomanske imperije i „Imperatoru mora“ gusaru i potonjem admiralu Hajrudinu Barbarosi (1475-1546) i koji je, pored ostalih, imao svoje utočište i na Braču. Pominju se Zmajeva špilja na južnoj i jedna od 13 kula od isto toliko tvrđava koje su sagradili stanovnici Pučišća na severnoj strani ovog ostrva-otoka. Zanemarićemo priču da poznata supetraska porodica Babarović (čiji su se potomci nastanili u Santijagu de Čile podno visokih Anda na obali Pacifika), svoje poreklo vodi direktno od gusara od čijeg se imena tresao svaki stanovnik mediteranskih obala, Jonskog, Jadranskog,Tirenskog, Crnog i Crvenog mora… Njegova slava je pratila kretanje njegove flote i po Persijskom zalivu i Indijskom okeanu. Pod njegovim nogama su padali gradovi i ostrva – od gradova Maroka do Rodosa, Kipra i Krita…
Međutim, interesantna je priča koja je potkrepljena dokumentima, da su se delovi njegove porodice, nakon njegove smrti, u prvom redu deo harema sina Hasana sklonili na Brač, strahujući od osvete Sulejmana Veličanstvenog (1494-1566) koji je izmišljenu pobunu svoga prvorođenog sina Mustafe vezivao za njegovo veliko prijateljstvo sa „riđobradim admiralom“… Mustafa je, nažalost nepravedno, bio pogubljen, a Hajrudin jeza svaki slučaj deo svoje porodice sklonio u obezbeđeno utočište kod venecijanskih prijatelja na Braču.
Legenda o Hajrudinu Barbarosi – Riđobradom, strašnom gusaru, bila je poznata i van granica Mediterana, tako da je jedan drugi poznati gusar, Fransis Drejk (1540-1596), koji je drugovao sa ElizabetomI devičanskom, pored krompira, doneo iz Novog sveta i listove biljke koja osušena i savijena, kad se zapali, onome koji vuče dimove daje osećaj zadovoljstva i omame… Taj duvan je, u čast kraljice device dobio naziv Virgine koji se u nekim krajevima zadržao do današnjih dana. Privučen pričama o junaštvu i neustrašivosti Hajrudina Barbarose, Drejk je negde osamdesetih godina XVI veka boravio na Braču i priča se da je sa Hasanom Barbarosom delio ne samo žene iz harema, nego i osušeni duvan iz sanduka koji mu je uz nekoliko desetina živih strukova te čudne biljke doneo na poklon… Možemo nagađati da je to bilo 1586. 7. ili 8, jer je drugih godina Frensis Drejk bio na pohodima po celom svetu, oplovivši zemljinu kuglu ne jedanput.
Poznato je da su Turci uživanje duvana (koje je u njihovo carstvo došlo sa izgnanim Jevrejima i Muslimanima sa Iberijskog poluostrva, čija su iseljavanja počela 1526. god, zabranom Islama i judaizma u Španiji, učestala 1567. god. kad je ukazom kralja Filipa I ukinuto spominjanje i čuvanje bilo kakvih relikvija, da bi 350 000 ljudi ukazom Filipa III o izgnanstvu 1609, krenulo na dugi put Mediteranom, od Maroka,Tunisa, Alžira, Libije, Egipta, Sirije do Otomanskog carstva koje im je širom otvorilo vrata) do 1600. godine strogo kažnjavali.
(Kako sada nekome čudno izgledaju kolone izbeglica koje sa obala Mediterana, ali i sa dubokog kopna kreću putem nazad, ali i severnije, hitajući da potvrde proročanstvo Nostradamusa koji je u svojim zapisima zapisao da će Evropa najkasnije do sredine XXI veka klanjati ka istoku, a da će na Ajfelovoj kuli biti najviši minaret…)
Spalatum ili današnji Split, najveći grad u Dalmaciji, ima istoriju (desetotomnu rekao bi akademik Medaković). Ono što mene fascinira je da se na Pijaci ili Narodnom trgu, kako se sada zove, pored Gradske većnice, a preko puta Gradske kavane nalazi Palata Karepić. „Na mestu koje je nekada bilo prvo naseljeno van zidova Dioklecijanove palate, kada je grad počeo da se širi u XIII veku sačuvana je Gradska vijećnica, koja je povezana sa renesansnom palatom porodice Karepić. Karepić je bila plemićka porodica koja se iz Trogira početkom XIV veka preselila u Split. Najstariji delovi palate ukazuju na postojanje prvobitne romaničke kuće koja je prepravljena u gotskom stilu,postoji gotski grb porodice, a današnji izgled je dobila u XVI veku kada je u njoj živeo poslednji potomak, kanonik Karepić.
Iza porodičnog grba, prozori na drugom katu kriju prostore kluba Mareva, čiji članovi preferiraju hedonizam u meri i uživaju u retkim cigarama i kvalitetnim pićima u druženju koje uvek iznedri, pored zdravog humora, neku od dobrih priča o ljudima, mestima, spizi – ali svakako tradiciji svoga kraja, porodičnih tajnih recepata retkih jela i kolača i katkad, kada se među njima nađe neko kao ja, prisete samo lepih momenata, kao što je to ovom prilikom govorio Željko Jerkov, legenda Evropske košarke: „Služio sam vojsku u Čačku i trenirao sa košarkašima Borca… Nisam imao osećaj da sam u vojsci, a u košarkaški tim naše Vojne pošte uveo sam crnogorskog premijer ministra, Mila Đukanovića… Nisam mogao proći ulicom, a da mi ljudi ne ukažu poštovanje i kažu lepu reč.“ Ostavljam hroničarima i istoričarima Splita da prelistaju arhive Brača i povežu Trogiranina Karepića sa prvim organizovanim uzgajanjem duvana u Hercegovini.
Mene je predsednik Mareva kluba, gradska legenda, Marko Bilić, s kojim me poznanstvo iz Kijeva 2013. god. dovelo do Splita, u koji posle 30 godina dolazim redovno svake godine početkom septembra na njegov svetski skup afisionadosa, proveo stazama koje, ako ih prođe, svakog gosta mogu kvalifikovati za prijatelja i znanca grada: smeštaj u odličnom apartmanu u Plinskoj 29, kraj stare Plinare (na kojoj još uvek postoji čuveni Hajdukov stadion na kome su odigrane neke od najvećih utakmica koje sam gledao u svojim dečačkim danima), ćevapi na Kantunu u Pauline, kava na Rivi, Gradskoj kavani, kafe-restoranu Žbirac, ispod koje se u uvali Bačvice igra tradicionalna lokalna igra picigin… Mlada jagnjetina pod pljuskom u „Perlici“ na Klisu, gledanje baluna i pobeda vatrenih na terasi „Heritage teniss club“, odlično vino Plavac mali i pikantni ručak u „Bajamontiju“ na Prokurative, lagana večerinka kod Marka Sučića u „Paradigmi“, neverovatno dobro italijansko pivo „My Antonia“ sa Luči i Jadrankom Babićem kod Diane Jelaske u njenom simpatičnom kafe baru LaRegina Del Formaggio… O šetnji koju mi je upriličio Marko sa porodicom i u kojoj nam je Barbara po vrelom danu približila delić tajni Dioklecijanove palatei pod olujnim vetrom i kišom, istoriju tvrđave na Klisu mogu da pišem do ujutro, ali ću to ostaviti za neku drugu priliku.
Marka mesto nije moglo držati ni kada je sedeo sa nama, ma gde da je to bilo, jer je telefon neprestano zvonio, a ja sam bio slobodan da odgovorim kada sam video da uporna zvonjava dolazi sa adrese „moj najdraži kum“… Naravno da za takvu drskost nisam dobio minus iz vaspitanja ili domaćeg odgoja (prosto za vreme mog odgoja još nije bilo mobitela), ali je to bio početak druženja sa simpatičnom ljudinom i, ko pamti, odličnim vaterpolistom, Tonijem Stepićem.
Marko Bilić, inženjer avio strojarstva, pilot i svetski afisionado ambasador, dokazani metereolog, čovek koji je svoj hobi i svoju strast skupljanjacigara iz karipskog područja pretvorio u svoj posao, osnivanjem kluba MAREVA okupio je viđene ljude raznih profila, dokazane i realizovane u svom poslu: bankare, advokate, sportiste, pisce i novinare, fotografa,djelatnike u turizmu, osiguranju, raznim agencijama i biznisima…ljubiteljke i ljubitelje hedonizma (u meri, podrazumeva se) različitih nacija, konfesija boje očiju i kože…ljude od digniteta, ukusa i kulture, osećaja za meru i poštovaoce tradicije. Čovek koji je ne samo Predsednik kluba, nego i predani promoter svoga grada i kraja, regije i države.Njemu nisam mogao odbiti poziv da budem njegov gost, jer kao prvi počasni član to nisam mogao biti ni u svom klubu, među svojim kolegama i prijateljima. Tako se ovaj produženi vikend u gradu „Ća je pusta Londra kontra Splita grada…“ pretvorio u istinski puni doživljaj koji će trajno ostati zapisan, ne samo u ovoj belešci, već i u srcu…
Jer kao što reče Mark Tven: „Afisionado ne može biti loš čovek“. Dodao bih – njega cigara tera da bude pažljiv, strpljiv, tolerantan, istrajan i dostojan, što i jeste obeležje pravog džentlmena, koji zna da sa cigarom treba kao sa ženom. I u tome je Marko uspeo: da od kluba i njegovih članova stvori harmoničnu porodicu, što u današnje vreme, priznaćete, nije lako. Čak je ravno podvigu.
Dok smo odlazili kolima na aerodrom, Marko je, gledajući u ogromni crni oblak onako uz osmeh dobacio: „Doša si, ogrijalo sunce, odlaziš, a nebo se namračilo… „
Tako da umesto kraja, jer kraja nema,mogu samo da kažem: Do novog susreta, dragi ljudi, bilo gde i bilo kad.
2016.
***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
