19. Juna 2019. | 08:49
Početna / Magazin / Milan Pajević: Vukosava, Kominterna…i komentari

Milan Pajević: Vukosava, Kominterna…i komentari

Početkom decembra 1905. godine u bosanskom mestu Blažuj*na samom obodu Sarajevskog polja, u svešteničkoj porodici Jokanović rodila se devojčica kojoj su dali ime Vukosava. Protin kum, koji je bio ubeđen da će protinica roditi sina kome je bio namenio ime Vuk očekujući da nadolaze kurjačka vremena, nadene joj ime Vukosava. Srbiju je potresala dinastička kriza nastala majskim prevratom u noći 28. maja 1903. godine u kojoj su pobunjeni oficiri, zaverenici zverski ubili i izmasakrirali kraljevski par Obrenovića, Aleksandra i Dragu, izbacili ih kroz prozor dvora što je izazvalo sablažnjavanje ne samo dela srpskog stanovništva već i sve evropske prestonice. Svetska štampa je sa vidnim zgražavanjem prenela vesti o događanjima u Beogradu. Zabeleženo je da je Londonski “Gvardijan” na naslovnoj strani, pored fotografija ubijenog kralja i njegove supruge naveo „da su ovakvim ponašanjem Srbi pokazali da su gori od Arnauta“. Zaverenici su na presto doveli Petra Karađorđevića koji je proglašen kraljem, što je po nasledstvu loze i bio. Zbog zategnutih odnosa sa Austrougarskom, sa kojom je Srbija vodila „carinski rat svinja“ , prekodrinski Srbi su postali uznemireniji… Recidivi Berlinskog kongresa iz juna i jula 1878. koji je i sazvan radi revizije San- stefanovskog mira posle Tursko- Ruskog rata, u kome su slovenskim narodima pod otomanskom vlašću, u prvom redu Srbije i Crne Gore, kao i Rumuniji, velike sile dale državnost, a Bugarskoj autonomiju pod otomanskim suverinitetom, nisu nikako stišavali nezadovoljstvo Austrougarske i Velike Britanije koje su se pobunile zbog „prevelikog uticaja Ruske imperije na Balkanu“, što je i dovelo do aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. godine.

U takvim previranjima i vremenima u kojima su se pored teških oblaka koji su se nadvili nad Balkanom, stanovnike zemalja je pritiskala slutnja o mogućim nadolazećim nesrećama, koje su se samo nekoliko godina kasnije u prvom velikom ratu pokazale kao usud koji nikako da mimoiđe narod koji nikako da izvuče makar jednu generaciju stasalih bez učešća u nekom od ratova. Poučeni takvim iskustvom, ugledna popovska porodica je Vukosavu poslala na studije jezika, ne u Beč, već u Pariz krajem leta 1924.

Posle dve i po godine, pred kraj 1926. upoznala je naočitog momka aristokratskog držanja iz Lahorea, koji je uspeo da osvoji njeno srce tako jakom ljubavlju da se, shvatajući da će je porodica zbog toga osuditi i moguće odreći, ipak udala za Muhameda Alija, u proleće 1927. Krajem leta, nedugo pošto je objavila svom ljubljenom da je u blagoslovenom stanju, Muhamed joj saopštava da mora hitno u SSSR, jer je dobio poziv centrale da hitno doputuje. Tada joj prvi put saopštava i da je član Kominterne, i da je dobio zadatak da se vrati u Moskvu. Vukosava ne pristaje da ostane sama i traži da je i on povede sa sobom. Posle konsultacije sa centralom, mladi par kreće za Moskvu u kojoj jesen polako prelazi u zimu.

Smeštaju ih u jednu sobu na desetom spratu hotela „Luks“** na Tverskoj 10, poznatom staništu kominternovaca iz celog sveta, na kome je već živelo nekoliko porodica. Sledeće godine im se rađa prva ćerkica koja je na žalost umrla 1937. od upale pluća.
Nedugo posle gubitka starije ćerke, Muhamed je dobio dojavu da će pasti u nemilost uprave NKVD***, koji je, posle razlaza Staljina i Trockog počeo sa čistkama ne samo u sopstvenom već i internacionalnom korpusu; preko noći je spakovao Vukosavu i malu, trogodišnju Jasminu i poslao ih vozom za Beograd, obećavajući da će im se ubrzo pridružiti.

Vukosava, naviknuta da se o njima stara brižni otac i suprug, pored danonoćne brige za muža, brine i hladan odnos porodice koja joj nije oprostila udaju za „nekrsta“. Porodica je ipak za vreme Drugog velikog rata, a posle bombardovanja Beograda, prihvatila malu Jasminu, koja je ratne godine provela u Blažuju u porodici majčinih rođaka jer je ustaški režim držao pod prismotrom uvaženog i poštovanog protu Jokanovića.

Od Muhameda je dobila samo jedno pismo koje i nije ličilo na ona koja joj je pisao ranije za vreme dužeg izbivanja, što u Parizu, što u Moskvi. Posle toga, do kraja svoga života nije, ne samo dobila bilo kakav glas od njega, već ni bilo kakvu vest o tome da li je živ ili nastradao kao i hiljade drugih (pričalo se o deset hiljada internacionalaca kominterne, od kojih je manje od hiljadu, nekih osam stotina, bilo sa područja kraljevine Jugoslavije). Do nje je došao glas da su prvo stradali Jagoda i Ježov, čiju je egzekuciju , po nalogu Staljina potpisao njegov prvi saradnik Viktor Lavrentijević poznatiji kao Berija, koga je imala prilike da upozna. Dugo je proganjao vodeni pogled kroz okrugle naočari tog čudnog čoveka, gospodara života i smrti, koji je cenio Muhameda i lično ga rasporedio u glavnu četvrtu upravu, što ga je kasnije verovatno i koštalo glave kao nekog od bližih saradnika odbeglog drugog čoveka partije i glavnog kadrovika i rukovodioca zloglasnog NKVD-a.

Bilo kako bilo, Vukosava je, posle povratka iz Moskve i kratkog boravka kod rođaka u kući na Senjaku, uspela da ušteđevinom koju je imala i nekim sredstvima kojima ju je obezbedio Muhamed, zakupi stan u tihoj, mirnoj ulici pored Cvijićeve. Opremila ga je nameštajem koji je sama dizajnirala i koji je izradio poznati majstor sa Zvezdare (najpoznatiji i najbolji majstor za izradu nameštaja po narudžbini u gradu u to vreme). Radila je kao prevodilac u novobeogradskom industrijskom gigantu IMT do penzije. Govorila je tečno 3 jezika i uspela je da podigne ćerku Jasminu koja je završila medicinu i bila kasnije veoma ugledni dermatolog.
Nikad se više nije udavala, ostala je verna „svom Aliju iz Lahorea“ kako ga je nazivala u retkim pričama jer je inače bila ćutljiva. Imala je usađen strah da je neko prati i prisluškuje.
Na ulici se, ne retko, iznenada okretala i gledala oko sebe.

Na insistriranje rođaka sa Senjaka, u Blažuju je podigla vikendicu i leta provodila u krugu porodica sa majčine i očeve linije. Rođak koji je imao kuću na Senjaku, izdavao je jedan mali stan novinarima “Asošijed presa” koji su se smenjivali na svake četiri godine, ostavljajući za sobom gomile knjiga na raznim jezicima. On ih je uredno odnosio Vukosavi koja ih je sa zadovoljstvom čitala i i svoje impresije, razmišljanja i utiske uredno zapisivala u sveske, lepim rukopisom na kome bi joj pozavidele „učiteljice krasnopisa“…
Potomci i prijatelji je pamte kao tihu i izuzetno urednu ženu koja je stalno govorila da ne želi da ostavi nered za sobom i „da će svoje đubre sama da rasčisti za sobom, kako po njenoj smrti ne bi imalo šta da se baca“. To se pokazalo tačnim jer nisu uspeli da nađu ni jednu od svezaka u koje je zapisivala svoja razmišljanja uglavnom na francuskom jeziku. Nije iza sebe ostavila ni jedano pismo, ni jedan dokumenat koji bi mogao da rekonstruiše njen život sa komunistom Pakistancem iz Lahorea.
Umrla je poslednjeg dana januara 1997. u svom stanu u Beogradu. Tri nedelje pred svoju smrt , sama je spremila slavski ručak za sve goste i nije dozvolila da joj se bilo šta pomogne. Po rečima snahe njenog unuka, rekla im je „da joj je dosta života, za desetak dana posle slave je legla u krevet i čekala svoj kraj nestrpljivo“…

…I KOMENTARI

*Blažuj se nalazi na samom obodu sarajevskog polja.Po popisu iz 1991. od 2488 stanovnika, njih 1870 su se izjasnili kao Srbi, Muslimana je bilo 338, Jugoslovena 144, Hrvata 88, i ostalih 48… Do proleća 1996.g. je bio u sastavu opštine Ilidža, a posle Dejtona je ostao u satavu Federacije.

** Ovde bi se moralo uzeti da taj prevrat nije bio obicno ubistvo tiranina i žene mu, već puč koji je izvršila vojska ohrabrena manjim delom uticajnih ljudi u zemlji i inostranstvu (od kojih su neki bili istaknuti masoni). Pored kralja , žene Drage, pobunjenici su ubili muške delove njene familije ( koja nije bila naivna, jer je to bila porodica Lunjevica, Draginog dede koji je bio ugledan knez u Rudničkom kraju i veoma blizak knjazu Milošu). Draga je inace bila vrlo obrazovana žena, pisala je i prevodila romane sa Francuskog, bila je lepa žena… Ostalo je zabeleženo da je Žan Žores, vođa Francuskih socijalista ,(koji je ubijen u atentatu 1914. pred sam rat zbog svog protivljenja tom budućem masakru) kad je čuo za masakr u Beogradu rekao jednu interesantnu rečenicu: “Ajde što ubiše onu budalu od kralja, ali zašto onu divnu ženu”. U Srbiji se javne ličnosti ženskog pola baš i nisu volele, posebno ako su bile obrazovane. Ni kraljica Natalija nije bila omiljena, knjeginja Olga, Pavlova žena je baš bila omrznuta itd. Dragina dva brata ( stariji Nikola je bio budaletina a mlađi Nikodije je bio pristojan) su smatrali da imaju pravo da naslede krunu. Draga je navodno to podgrevala i kada je obnarodovano da je nerotkinja, odredila za naslednika mladjeg Nikodija i to je bio jedan od povoda za ubistva. U osnovi je to bila generalna promena politike kralja i vlade prema velikim silama, jer je kralj , bez obzira što sa ocem nije govorio produžio politiku bliskih odnosa sa Austrijom kao ključnom državom na Balkanu a suprotno od ocekivanja Rusije.
U puču su surovo pobijeni predsednik vlade i glavni ministri, kao i nekoliko komandanata divizija. Da su ubijeni preživeli to bi bio nevidjeni gradjanski rat. Obrenovici su pripremali vojsku za napad na jug ali su bili oprezni jer je u ratovima 1876-1877 veliki deo vojske strašno izginuo ( ” Sve će to narod pozlatiti”). Nisu hteli da idu na Austriju ( Svi Srbi u jednoj drzavi) iz raznih, uglavnom politicki opravdanih razloga. Carinski rat, aneksija ( kao odgovor imperije koja je uzvratila udarac) i pogoršanje odnosa sa glavnom velikom silom na Balkanu su posledica te promene politike od 1903. i pripremanje terena za ujedinjenje svih Srba a I drugih , koji to naravno u tom trenutku nisu hteli. Sve su to koreni i uzroci atentata 1914. strahovito pogoršanih srpsko-hrvatsko-muslimanskih odnosa u BiH i daljeg razvoja političke neravnoteže na Balkanu, za koju smo svi mi i danas svedoci.

***U hotelu „Luks“ koja je 1919. bila općežitije NKVD, da bi se početkom dvadesetih i posebno 1924. potpuno postala privremeno ili konačno prebivalište članova Kominterne. U njoj su boravili kada bi god bili u Moskvi, Bugarin Georgi Dimitrov, Čeh K. Gotvald, Italijan Palmiro Toljati, Francuz M. Torez, Jugosloven Josip Broz (Valter)… Najmnogoljudniji su bili Nemci, od poznatijih Valter Ulbriht, Vilhelm Pik, Ernest Teljman, Herbert Vagner, Ernest Rejter…
Od poznatijih imena, boravili su još, Rihard Zorge, Ču En Laj, Ho Ši Min.
Tu je Valter bio na vrlo losem glasu. Interesantno je da on nije nikada posetio Istocnu Nemacku jer ga Valter Ulbriht nije podnosio i smatrao ga je hohštaplerom, bonvivanom i lažnim komunistom (DSPlutarh).

****Za vreme koje se u istoriji naziva „Boljšoj teror 1937-1938“ dve trećine komunista emigranata iz Nemačke koji su živeli u SSSRu bilo je „represirano“ (izraz za streljane ili ubijene, vođene kao – nestali) . Od 1400 vodećih nemačlih komunista članova Kominterne, svi koji su živeli u hotelu Luks su likvidirani, njih 178. Prema knjizi Živojina Pavlovića „Bilans sovjetskih termidora“ , staljinističke čistke su prepolovile komunistički blok i odnele preko milion ljudi u SSSRu. Pretpostavlja se da je u tim čistkama stradalo između 600 i 800 jugoslovenskih komunista, praktično većina „kominternovca“ posebno onih koji su boravili u hotelu Luks, između njih Vojislav Vujović, Filip Filipović, Dr Sima Marković, Stjepan Cvijić, Vladimir Čopić, Grgur Vujović, Kosta Novaković, Jovan Mališić, Milan Gorkić, Antun Mavrak, Horvaj Vilm, Đuro Krešić… Tu bi trebalo istaći braću Vujović, odlične đakepožarevačke gimnazije koja je dala značajne intelektualce. Najstariji Rade je bio vrlo visoko pozicioniran u kominterni i u lice je rekao Staljinu sve što misli o njemu (a što je bilo sve tačno) , pa je i to izazvalo represalije prema Jugoslovenima. Tu se Valter vrlo nezgodno postavio, naime on je čoveka koji ga je izvadio iz partijske anonimnosti Vladimira Ćopića ( koji je u Španiji bio komandant Interbrigade), denuncira da je Trockista I tako ga praktično osudio na smrt.
Za to vreme se zna da je Valter bio u Parizu i slao dobrovoljce u Španiju. NIje bio baš nešto pozicioniran i bitan ali posle ubistva Ćopića I Blagoja Parovića očistio mu se teren.
U Zagrebu je ostao samo Hebrang po statusu u to vreme bitiniji od Valtera.. Po informacijama iz sovjetskih arhiva, jedan deo jugoslovenskih komunista kominternovaca ubijen je i za vreme španskog građanskog rata. Kominterna je posle obračuna sa Trockim i njegovim pristalicama bila pod direktnim nadzorom NKVD i samog Staljina, koji ju je ukinuo 1943. kao lep gest za Čerčila. Upravo zbog činjenice da su većina članova nastradali bez prave krivice, nakon Staljinove smrti 1953. godine najveći broj žrtava sovjetskog termidora biće rehabilitovan. Staljinove čistke od jugoslovenskih kominternovaca preživeli su, pored Josipa Broza (kominternovsko ime Valter) i Stevo Krajačić, dok je Mustafa Golubić bio deo NKVD. „Rodoljub Čolaković je Brozu ispričao da mu je Golubić 15.aprila 1941. u Sarajevu u poverenju kazao da Valter mora biti maknut. Valter je bilo Brozovo kodno ime u Rusiji i Parizu.

Zbog straha od prisustva Golubića u Beogradu, Ivan Stevo Krajačić ga je, najverovatnije uz suglasnost Broza, početkom juna 1941. godine anonimno prijavio Gestapou koji ga je 7. juna uhapsio i 11. juna posle strahovitih muka likvidirao.“ (Dr Radislav Gaćinović)
Mustafa Golubić je u NKVD-a imao ulogu čišćenja komunista I drugih ljudi koji su smetali u inistranstviu. Tu je bila veza izmedju Apisovaca I NKVDA koja je trajala odavno I gde je bitan bio pukovnok Vladimir Tucovic, brat poznatijeg Dimitrija. Prvi ambassador Kraljevine Jugoslavije u SSSR od 1940. je bio Stanoje Simić, čuveni Apisovac. Golubić je sa Pavlom Bastajićem inače bio ubitačan dubl za čišćenje, stravičan je to bio spisak… ali je Pavle Bastajic pri kraju odlepio , pao u nemilost, mislim da je odbio da ubije nekog bitnog čoveka, otišao u svoje selo u Lici, živeo kao pustinjak I 1941 su ustaše odmah po početku masovnih ubistava, došli u njegovo selo, pokušali od njega da saznaju ono što ih je interesovalo, ali je on ćutao I ubili su ga . A Mustafa se isto prilicno odmetnuo, motao se po Beogradu u prolece 41, nije mu bog dao mira, a mozda je i radio za neku polu otcepljenu frakciju NKVD ko zna, hvatao kontakte sa nasom partijom, osnovano se sumnja da je on organizovao diverziju u Smederevskopj tvrdjavi ,centralnom skladistu municije zarobljene u aprilskom ratu gde je poginulo Srba vise nego u Kragujevcu , i onda su ga denuncirali Gestapou kao čoveka koji je to uradio, možda da se i izvade, (ko zna ko je to uradio) .Gestapovci su ga strašno mučili ali je on umro a da navodno ništa nije rekao a mnogo je znao. (DSPlutarh)

Napomena: U poznatim i dostupnim dokumentima vezanim za dogadjaje iz ovog perioda nema nikakvih podataka o pakistancu Muhamedu Aliju članu kominterne, nestalog krajem 1937. ili početkom 1938. Bilo bi interesantno piscu ovih redova ali i njegovim potomcima da znaju Alijevu sudbinu ako se u bilo kakvim arhivama pominje ovo, veoma prepoznatljivo ime.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.