Mene boli lišće
Gradovi kojima nikada prošli nismo
Ulice
Pariza
Moskve
Rima
I jedna mala zaboravljena ulica
Negde u nekom malom selu
Kojom odavno ne trče deca
Ne prolaze ljudi
Mene bole boje
Vozovi na koje nikad stići nećemo
I svi oni na koje smo stizali polovično
Sećam se jednom mi je rekla tiho
Nikada ti neću dozvoliti da me zaboraviš
Odavno nismo zajedno
Nisam je sreo godinama
Nisam je zaboravio
Sećam se kao da nisu prošle godine
Kao da smo juče trčali kroz polja suncokreta
Zagrljeni
Slepi od ljubavi
Jednom mi je rekla tiho
Možeš bežati
Nikada mi nećeš pobeći
Nikada nisam
Ostao sam sam
Maštam je ispod kože
Kradem je nekome drugom
Privlačim se njoj čežnjom
Željom
Životom
Lažem
Već odavno nisam živ
Dugo
Predugo
Ali ne žalim
Samo sam želeo da me voli
Da me grli
Da je grlim
A zagrljaja sam ostao žedan
O samo koliko
Najviše njenih
Taj se nikada grlio nije
Rekao bi nepoznati kada bi me video
Možda bi zbijao šalu
Možda se samo nasmejao
Ili bi samo odmahnuo rukom
Ne znajući koliko su je ruke moje ostale žedne
Ne sluteći vatru u prstima
I mesečinu u očima
Kako klizi
Niz uspomene
Kao kap kiše niz kaput vojnika
A oči
One bi me uvek izdale
Da samo nije rekla da je nikada neću zaboraviti
Da sam bar pokušao
Pomislio
Ma šta da mislim
Nije srce igračka
Ne može da se pali i gasi po želji
Da sam bar pokušao da je zaboravim
Ali nisam
Pre bih zaboravio disati
Pričati
Maštati
Nije ona neko ko se zaboravlja
Nije ona neko vredan zaborava
Nije
