Na red je došla druga kolumna u kojoj sam hteo da vam pišem o problemima koje izaziva bliža i dalja rodbina koju prihvatamo na društvenim mrežama. Ipak, jedna kritika od strane urednika, koja se odnosila na moj prvi tekst, naterala me je da promenim temu. Da bi shvatili o čemu je reč parafraziraću vam njegovu poruku. Glasila je otprilike ovako: „Milivoje, tekst je sjajan, interesantan i brzo se čita, na nekoliko mesta sam se i glasno nasmejao. Ipak, ima jedan mali problem, a to je ružna reč u prvom pasusu. Bilo bi dobro da umesto nje upotrebiš neku drugu reč, jer znaš, naš portal čitaju i deca, i mi želimo da budemo dobar primer, pa ne bi bilo baš dobro da se psuje…“. Spornu reč sam zamenio nekom koja se ni u snu ne bi mogla nazvati sinonimom, urednik je bio zadovoljan, ja očajan, a šta su mislisla deca koja su pročitala tekst nije mi poznato. Sedam dana sam „sav na ajgirih“ i rešio sam da se izborim za svoje autorsko pravo na psovku, i to javno! Zato, glavnom i odgovornom uredniku, Zoranu Todoroviću pišem otvoreno pismo.
Dragi uredniče,
duboko sam zahvalan i ponosan što smo se o mom angažmanu dogovrili bukvalno za pet minuta. Ispunili ste sve moje egocentrične zahteve, ali moja je greška što nisam naglasio da uz mene i moj životni stil, kao i stil pisanja ide i „NjENO VELIČANSTVO PSOVKA“! Kao jako mali, od strane bliskih prijatelja naše porodice, bio sam naučen da muškarce pitam „Čiko, čiko jesi j***o nešto skoro?“, a dame „Teto, da li Vi volite seks?“. Pošto su svi na moja pitanja od smeha padali u trans psovku od najranijeg detinjstava doživljavam kao geg i nešto sto tera na smeh i dobro raspoloženje. Ružne reči i psovke sam bez zadrške izgovorao i tokom osnovne škole i gimnazije. Stvari treba nazivati pravim imenom, nekada ih i banalizovati, ne samo da bi bile smešne, već i apsolutno razumljive. Baš zbog toga, svi oni koji nisu psovali, a imali su potrebu za tim, u prvom redu moj najbolji prijatelj M.M., znali su da tokom svog izlaganja kažu „Što bi rekao Čolić…“ i upotrebili neku iz arsenala mojih sočnih psovki ili ružnih reči i izraza. Citirali su me vać tada, a to znači da su slušali šta govorim, pa bolje i citat po psovci nego nikakav. Obrazujući se, pročitao sam dosta knjiga, pogledao mnogo filmova i predstava, i tamo svojim očima video, i svojim ušima čuo psovke i ružne reči. Tada sam shvatio da je psovka sastvani deo života i da umetnosti i kulture nema bez psovke. Ako u svom pisanju psuju i veliki pisci, zašto to ne bih mogao i ja?
Psovka je zdrava, a ružne reči su jako lepe ako se koriste na pravom mestu, u pravo vreme, sa merom i ukusom. Da, sa ukusom, moguće je! Psovka je relksirajuća, tera muku, oslobađa dušu, mozak i jezik. A moj jezik, uvek gladak, po prirodi, nema ni jednu dlaku za koju bi se sporna reč zadržala i ostala u ustima. Biranje reči koje izgovaramo je mučno i naporno, opterećujuće za govorni aparat jer se u njemu gomilaju i bespotrebno skladište sve one neizgovorene.
Kunem Vam se životom i ranjenom dušom svom, da ja razumem Vašu ideju i potrebu da tekstovi na portalu budu poučni i kulturni. Činjenica da portal posećuju i deca upućije na to da svi mi koji pišemo moramo da dajemo primer kako bi se trebalo ponašati. Ali pored toga ja čvrsto verujem da je u životu važno imati i primer kako se ne bi trebalo ponašati, zato sam ja rešio da Vam predložim da na portalu „Pokazivač“ ja budem taj na koga se ne treba ugledati! Stavite neku zvezdicu, neko upozorenje, da čitaju na svoju odgovornost, može to da se reši na mnogo načina, i da svi budemo zadovoljni. Pored toga ubeđen sam da će svi ti mladi ljudi više čitati moje tekstove i više naučiti od mene nego od sterlinih i politički korektnih autora koji će svoje tekstove šminkati i hajlajtovati i na kraju na njih stavljati jezički puder za setovanje. Na kraju krajeva kolumna je po žanru oblik izražavanja u kome je sve dozvoljeno, a svu odgovornost snosi onaj ko je potpisan kao autor.
Da Vam dočaram nešto, ja sam rešio da u budućnosti u svojim tekstovima koristim ružne reči i psovke, kada god za to budem imao potrebu, i kada to u tekstu bude imalo smisla. Za mene je psovka biber u rečniku inteligentnog i obrazovanog čoveka, a ja sa druge strane ne sedam da obedujem ako na stolu nema bibera, stavljam ga i na dinju! Sa druge strane, ja sam po prirodi i velika budala, pa posle ovog obraćanja verovatno mi i neće biti interesantno da psujem. Tek, ja sam Vama iskreno i bez ijedne psovke i ružne reči rekao šta sam imao i kako nameravam da pišem. Ne bih Vas više zadržavao i unapred se zahvaljujem na razmevanju.
Ne zaboravite da „Mili može od Milivoje“! Meni je sve dozvoljneno i ja ne dam da mi uzmete psovku.
Facebook: Milivoje Mili Čolić
Instagram: @milicolic
Twitter: @ESTRADAnje
Foto: Saša Mihajlović
