20. Septembra 2019. | 10:40
Početna / Magazin / Milan Pajević: Moderna bajka

Milan Pajević: Moderna bajka

Dugo nosim ovaj razgovor. Ni belešku nisam pisao. Činilo mi se nestvarnim.
U petak, posle duge vožnje do Skoplja, odustanem od izlaska sa domaćinima i mojim splitskim prijateljima sa kojima sam doputovao.
Veče je inače donelo pad temperature. U hotelskoj sobi je bilo toplo. Odgledao sam tenis, obavio par razgovora, i želeći da nekako ispunim vreme, a knjigu poneo nisam, izvrtim kanale i zakačim film sa NJOM. Odgledam do kraja, i vrati mi se razgovor od pre neku godinu kada sam na aerodromu u Beču, kasnog novembra, čekao transfer za Beograd. Avion je, kasnio, više ne znam zbog čega, bilo je nekoliko putnika koje sam poznavao iz viđenja, a onda je na gejt F24 došao ON. Nismo se videli, pa najmanje pet godina.
Kad smo dobili informaciju da će let kasniti više od dva sata, otišli smo do jednog od restorana.
-Šta ćeš Ti?
-Daj da popijemo po viski. To smo obično pili u Kijevu.
-Viski kažeš. Daj. Daj da popijemo po viski. Inače me za Kijev i vezuje jedno veče sa puno viskija.
-Samo jedno?
Pogledao me, onako, mangupski ispod oka i ispričao sledeću priču.
-Pa trebalo bi da se sećaš, bio si i Ti u to vreme tamo. I videli smo se te večeri.
Galerija.
Imala je izložbu u Kijevu. Pozvan sam na otvaranje od organizatora, jednog krupnog oligarha koji je upravo prodao banku a osiguravajuća kompanija za koju sam radio je kupila njegovu. Poznavao sam i ambasadora njene zemlje .
Mislim da mi se nije išlo. Ali odem…gužva neopevana.
Kad me video, kulturni ataše dodje i šapne mi saučesnički da je ekselencija zamolio da dođem posle izložbe u banket salu hotela Fermont na naberežnoj*. Mali krug zvanica.
Svakako dođite…Videvši izraz na mom licu, preveden sa – “pa ne znam…”
Budite ljubazni, molim vas. Ambasador vas je lično stavio na spisak.
Odem.
Na ulazu u malu salu stoji onaj livrejisani i neka dva lika pored njega, drži neki papir u ruci.
-Vaše ime, gospodine, molim… Kažem mu, pogleda u spisak, onaj jedan sa strane mu došapne nešto, i ovaj kaže
– Izvolite.
Uđem.
Sto za dvadesetak ljudi, nekoliko njih već sedi i pogledaju me znatiželjno, jednog znam iz viđenja, klimnem glavom. Na stolu veliki buket cveća.
Dam mantil kelneru koji je prišao i sednem u ćošak. Posluže piće. Od bogate ponude, uzmem viski.
Sednem.
Polako cevčim. Vreme prolazi, sala se polako puni. Na kraju, posle nekih pola sata, eto i njih.Ona sa umornim ali blago nasmejanim licem. Ambasador, Ministar kulture, onaj ataše. Nekoliko oligarha, jedan je vlasnik muzeja moderne umetnosti i sa još par milijardi po Forbsu, za njim nekoliko deputata…Priđe mi onaj ataše.
-Hvala što ste došli. Čekamo Predsednika. Izrazio želju da pozdravi zvezdu, pa još oskarovku.
Pogledam.
Rasporedili se ovi oko nje, ona skrstila i stisla ruke, prilaze, mole je za fotografisanje, sevaju blicevi, guraju se da budu bliže njoj, neki bi da je zagrle, ona polako sklanja te ruke…
Odjednom strka. Rastrčali se kockasti. Kao po komandi, ustaju, ulazi Predsednik. Svi bi da se rukuju, opet fotografi, on prilazi, saginje se i ljubi joj ruku, predaje buket koji mu je neko iz pratnje dodao. Ona sedi i dalje. Kao i ja na drugom kraju stola. Prvi čovek države sedne pored nje, sa druge strane ambasador, ostali se rastrčali da budu blizu. Protokol prestaje da važi.
Tek tada obratim pažnju na karton ispred mene i ime koje nije moje. Sedim na tuđem, najdaljem, a neko je na mom. Bilo bi interesantno da znam gde je.
Tako se, nekako, gomila viđenih ljudi polako sroljala do kraja stola, do mene.
U jednom trenutku, shvatim da ona gleda u mene.
Predsedik joj nešto priča, ona blago klima glavom i gleda me pravo u oči. Diskretno se okrenem, iza mene nikog. Ja provrtim očima po ostalima, prvo levo, pa desno, ali ona i dalje gleda u mene. I ja se nasmešim. I kažem sebi – ne uobražavaj, nema na kome da fiksira pogled, zna da sam autsajder u toj gomili, ne znam ni zašto su me pozvali.
Večera.
Ne pamtim ni šta smo jeli, ja nešto brljao po tanjiru, uzeo još jedan viski i ponekad bacao pogled u njenom pravcu. U neko doba ustane Predsednik i svi kao po komandi, kao da je ustala kraljica Viktorija. Ona sedi, ja se ne podižem.
Katalog.
Cenim da joj govori – znate, državne obaveze, drago mi je, želim vam lep boravak i prijatno veče…Ona klima glavom, on opet ljubi ruku, i da krene, a onda se seti nečeg i obrati joj se ponovo
– Vidim svi imaju katalog sa izložbe, mogu li i ja da dobijem jedan, sa vašim potpisom. Ona raširi ruke, kaže da nema ni jedan kod sebe. Svi se nešto okreću, ali ispade da su svi imali kataloge, ali potpisane jer su jurcali za njom na izložbi.
-Ima li kod nekog ne potpisan, dosta glasno upita Predsednik.
Ja podignem i dalje sedeći, svoj, ne potpisan.
-Super, kako se ono zvaste, kao zna me jbt, al’ ne može da se seti…
Odgovorim… Priđe neki čauš, uzme mi katalog iz ruke i odnese Predsedniku.
Ovaj joj pruži, ona se potpiše i vrati mu.
-Hvala Vam, i opet joj ljubi ruku.
-Zahvalite se gospodinu, odgovori mu ona polako ali uvereno, da svi čuju.
On se nasmeje, mahne u mom pravcu, i ode. Oni četvrtasti i pola gostiju za njim. Ona me pogleda i saučesnički namigne. Ja ne umem ni da odmignem. Podignem čašu.Ona podigne svoju i gleda me. Počinju da dižu svi. Sad je već smešno.
Odlazak.
Ispijem viski i podignem se. Mahnem kelneru da mi donese mantil. Beše neka jesen, hladnjikava, bez snega ali sa kišom u najavi. Ulovim da se i ona diže takođe, i priča Ambasadoru koji se sprema da je prati
– Hvala ne treba.Umorna sam, a hoću gospodinu da vratim katalog.
I opet svi ustanu, ustala je kraljica, red je. Svi me gledaju u stanju blagog šoka, ja zastanem pored vrata, propustim je, a ono desetak bliceva sevne (pomislim, neće me oprati ni Dunav a kamo li Dnjepar). Sutradan izašle njene fotografija u svim dnevnim novinama, jedna sa Predsednikom, druga sa mnom.
Lift.
Okrenula se prema meni.
-Ovde su me smestili, apartman je na vrhu, hoćete da me otpratite?
-Si, certo, kažem joj. U liftu mi se nasmešila lepo, prirodno.
-To Vaše ime mi se dopada. Lepo je.
-Lepo, kažem.
-Da lepo, ali čije je.
-Pa moje…
-Osmeh od uva do uva,al ima nešto opominjujuće… (prevedeno, ne igraj se sa mnom…)
-Ja sam Srbin, znate…
O, Srbin, lepo… Čekajte, pa ja ne znam nikog iz Srbije.
Pogledao sam je iznenađeno. Kao da mi je čitala misli.
-Ma ne znam nikog lično. Posebno nekog ko nije iz ovog sveta…
-A sa kog sveta mislite?
Opet onaj pogled od malopre. Ali sad nekako strožiji.
Lift staje na vrhu.
Apartman.
Kao u filmu Prity woman .Pođemo hodnikom. Ona stane ispred jednih vrata.
Otvori torbu, izvadi karticu. Ja ostajem ispred, ona uđe unutra.
-Pa uđite slobodno. Opustite se. (Da li je rekla: raskomotite se?)
Ode do stola, skine neki svoj mantil, ogrtač ili šta već, smota cipele sa nogu.
Olovka.
Digne glavu zatvorenih očiju prema plafonu
-Kakvo olakšanje, kaže i dohvati katalog.
-Imate li olovku?
Imao, izvadim iz sakoa, pružim joj.
Tad sam joj bio najbliži, osećam joj tragove parfema.
Ona sedne na stolicu, otvori katalog i napiše posvetu.
-Jel ovako dobro? I gura katalog prema meni.
Tad me dotakla rukom.
-Dobro je, kažem.I hvala.
Viski.
-A da popijemo nešto? Nisam bila raspoložena dole, sa njima, ali sada bih.
-Sa Vama. I nasmeje mi se , iskreno, čisto. Oči joj svetlucaju…
-Si certo.
Dobro, sedite već jednom. I digne se do frižidera. Otvori ga i okrene se ka meni
-Šta pijemo? Šta bi Vi? Ovde svega ima.
-Ono što i dama.
– Ja ću ono što i Vi, ajte ne snebivajte se.
-Viski. Pio sam viski, ne volim da mešam.
– Dobro. Pijemo viski. I nalije dve čaše do polovine.
Donese, pruži mi, ruke se opet dotaknu.
Zdravica.
Nalakćena na levu ruku, pruža desnu i čuknemo se.
-Za šta pijemo pitam?
Ona se opet osmehne sa poluspuštenim kapcima.
-Zar ne može prosto da se pije?
-Ovde ne može. Onda za Vaš lep boravak u Kijevu.
Pogledala me onako, baš onako.
-Saglasna, volela bih da tako bude.
-Pa zar nije do sada bio lep?
-Nije, pa neka bude tako.
I ja otpijem gutljaj a ona strese sve što je bilo u čaši.
-Nalij nam još.
I ja joj nalijem.
-A sebi?
-Pa ja sam već popio jedan dole, ako ne i dva. Da, dva.
-Ma šta je to za Vas, nalijte i sebi. I ja dolijem.
Dodir.
Opet pruži ruku, opet me dodirne
Kucnemo se , ja otpijem
Ona opet stuče sve u čaši.
-Hajdete još jednom.
-Ja ne bih.
-Pa nemojte da ste takvi. Sa Vam mogu da se opustim.
I ustane da dohvati flašu.
-Ma dobro, ja ću. I krenem da dohvatim flašu pre nje.
Ona pruži svoju i savije se preko stola da je dohvati.
I ruke nam se dodirnu. Ona drži bocu.
Čaša.
Okrenem se i nalijem iz svoje u njenu. I dam joj u ruku.
-Čitaću Vam misli, i gleda me preko čaše.
-Pa to i hoću, kažem joj.
-Dobro onda. I opet stuče viski u grlo.
-Znam, kaže mi i spusti čašu, pusti flašu iz druge ruke.
Okrene se prema meni, priđe i stavi mi ruke na ramena.
-Jel ovako? Zagrli me, privuče i poljubi…
Duugo i nežno.
Nije muljala jezikom a ja sam bio zatečen. I omamljen.
Svime.
Njom. Njenim očima. Rukama. Kožom, usnama.
Viskijem, verovatno. Parfemom u tragovima.
Želja.
Poljubio sam je u vrat.
Ona se izvila i pogledala me.
-Želiš li me? Sad smo na “Ti”…
Ja sam je samo privukao i ljubio dalje.
I ne sačekavši da bilo šta kažem
Izvukla se iz mog zagrljaja, i rekla mi tiho, mazno
-Ja Tebe hoću. Dođi ovamo.
Uhvatila za ruku i odvela u sobu.
Počela je da se skida i spušta košulju na stolicu.
Pored toaletnog stočića preko puta ogrooomnog kreveta.
Ja je uhvatim za ruku.
-Pusti mene, kažem.
I poljubim je opet, otkopčavajući redom…
Voda.
-Dodji ovamo, i opet za ruku pa u kupatilo.
A ono veće od sobe. Odvrne slavine na džakuziju
Kad je odmerila toplotu vode,
Dohvatila je neku bočicu i izlila je
Ja sam gledao kako se dižu mehurići pene pod mlazom vode.
Tuš.
A ona se skinula i skliznula u tuš.
Pre nego je pustila vodu, provirila
-Dodji mi, nestaško.
Dok sam se skidao
Video sam je ispod tuša
I kako mlaz pada na nju
Čulo se kako voda pršti.
I u kadi koja je bila prekrivena penom.
I kako se njena ruka pomalja sa pokretom koji je govorio
-“ Dođi, pa hajde već jednom!
Mokra.
Otvorim vrata širom
Ona skroz mokra, voda se sliva
Preko crne kose, ramena grudi
Uzmem onu bočicu iz njene ruke
-Okreni se, molim te
I dok se okretala, počnem da joj razlivam
sadržaj bočice po ramenima, leđima, bedrima…
Sagnuo sam glavu i gricnuo joj uvo
Stresla se, ali nije ništa rekla
Napunio sam ruku šamponom
Drugom je blago okrenuo
Počeo da ljubim, zatvorila je oči
Ili su bile zatvorene
Polako sam preko grudi, trbuha
Spuštao ruku dole privlačeći je drugom
Ljubeći polako… Šapnuo sam
-Jel mogu dalje…?
Dalje.
Otvorila je oči pogledom
(To se sada ne pita, kad si već tu
Gde jesi)
Kolenom sam joj razmicao noge
I polako uhvatio celu rukom
Samo je zadrhtala i zagrlila me čvrsto.
Priznanje.
Šapnuo sam joj na drugo uvo
-Ali nemam perzervativ…
Ne otvarajući oči me upitala
-Jesi li oženjen?
-Jesam. To jest kao da jesam.
-Krešeš li ove ovde?
-Izretka, ali sa perzervativom.
-Koji si ti vragolan…
Ne otvarajući oči prešla je na drugo uvo
-Hoću da me maziš, a kreši ove druge…
I posle male pauze, dodala
Ako baš moraš…
Plima.
Od tuša iz koga je lilo
Se nije čulo da li voda iz kade preliva
Mada sam krajem oka video
Da njene gaćice plivaju u peni…
Bajka.
Negde pred ponoć, kada je zaspala u onom ogromnom krevetu
izvukao sam se polako i obukao.
Kad sam se sagao da je poljubim, otvorila je oči
-Pa šta je sad? Kuda ćeš?
Da izađem kao Pepeljuga, sad će ponoć.
Pogledala me i opušteno zatvorenih očiju rekla
-Zbog mene ne moraš da ideš.
Povukao sam prekrivač preko njenih ramena i sklonio joj kosu sa lica.
I izašao sam, spuštajući se polako stepenicama i na prvom spratu svratio u cigarni launž. Tamo sam sreo Tebe ,Sergeja, Aleksandra i Genadija iz cigarnog kluba. Nisam bio za viski. Za cigaru jesam.
Tako se, uz dim koji se dizao prema plafonu i sistemu za provetravanje vraćao film današnjeg popodneva i večeri. Nisam se uklapao u vaš veseo razgovor.
A napolju se zgušnjavala novembarska noć. I na svetiljku ispod prozora koji je gledao na Dnjepar, počele su, kao neki insekti, da sleću prve pahulje…
* * *
Pogledao sam ga pronicljivo. Nikada nisam mogao da odgonetnem da li priča istinu ili ume lepo da pripoveda ubacujući u svoju priču elemente detalja koji su se mogli proveriti. Sećam se te noći kada je došao u cigar launž. Razgovarali smo o kandidatu za novog predsednika kluba, ja sam se spremao da napustim Kijev. I sećam se te izložbe mada na njoj nisam bio. Nije mi se išlo. A slušajući ga, skoro da sam zažalio…
20.11.2011/2014/2018
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.