Kada ti život ponudi dugu
i pune makova livade zelene,
uzmi za sebe svako novo jutro
i tada sasvim zaboravi na mene.
Kada te osmehom nagrade ljudi
i budeš jača od svake stene,
ne gubi vreme, srećna budi
i tada sasvim zaboravi na mene.
Kada te putevi budu vodili
tamo kuda ti srce krene,
pođi, nemoj se osvrtati
i tada sasvim zaboravi na mene.
Ali kad ti oluje nebo naoblače
i iz oka ti nestanu sene,
kad ti nad sudbinom zaplaču narikače
tada se opet seti mene.
Uvek sam tu, na istom odstojanju,
tek korak od tvoje drage mi ruke,
stub tvom postojanju
podrška i lek za sve tvoje muke.
Pozovi me tada k’o prijatelja,
kao oslonac za teške ti zene.
Proći će, ponovo ću se skloniti,
al’ ti ćeš znati da uvek imaš mene!
