18. Novembra 2019. | 21:56
Početna / Mesečina / Naša ljubav

Naša ljubav

srce na dlanu

Toliko toga hteo bih reći,
A fališ.
Noćas te ni crni snegovi
Ne mogu skriti.
Kad vidiš laste nemoj
Da žališ,
Opet ćemo ko nekad
zajedno biti.

Vreme će skratiti svu našu
Tugu,
Iz ruševine naše ponovo
Ćemo nići.
Okrpiće ćežnja
Pokidanu dugu
I mi ćemo iz zgarišta
Još jači se dići.

Toliko toga želim da ti
Kažem, a strepim,
Noćas mi te ni vetrovi
Ne mogu oteti.
Tvoj lik u mozaik slažem
I drhtim da ne oslepim
Koliko te želim voleti.

Dobrodošla u moje srce
Malo. Presahlo.
Ljubim te seno u
Sobnom mraku,
Ti si moje polomljeno staklo
I krvava rana
U raskoraku.

Toliko toga hteo bih dati,
A nemam čime.
Noćas su mi ruke kratke za
Zagrljaje.
Zato te ušuškavam u ove
Otužne rime
Da barem tako
Naša ljubav traje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.