Koraci tonu kroz lišće narandžasto i smeđe
U šumi dubokoj drhte breze bele.
Zagrliti drveće i sklopiti umorne veđe
Jedino ruke i oči žele
Da dodirnu i utonu u lepotu sna.
Čuti, osetiti vrisak tišine
Između neba i dna
Čuvati duboko tajne njine
I znati sa smislom trajati
Lepote u svakom dahu.
Ničega se ne treba bojati,
Umesto po lišću gaziti po strahu
Sa osmehom treba
Trčati, trčati dugo, pa stati
Da baciš pogled do neba.
