Ti verovatno misliš da je meni lakše, ja zagrizem olovku umesto usne i krenem dalje. Misliš , ja sednem i napišem to što me boli pa ta moja bol preraste u pesmu , posle u knjigu i da život onda teče dalje. A ne znaš, sve i da je tako, da svi koji je posle čitaju, čitaju mene ogolelu sve do kosti i u mislima pretresaju sve moje najdublje boli i prikupljaju sve moje suze koje su iskapale sa tim rečima. Oh, ti ne znaš kako je prokleto pesnik biti?! Zaboli tvoja bol i onog ko čita i onog ko te nikada nije sreo, pa zamisli onda koliko ta slova bole dok se pišu?!
Sve te druge ta bol prođe kad završe sa čitanjem, umoče je kao keks uz kafu dok sa nekim dragim ljudima prepričavaju utiske pročitanog, odu svojim životima i zaborave na sve. A meni sva ta bol ostaje, ukoričena i odštampana u stotine primeraka. I što se više štampa sve se više razmnožava i sve više postaje živa.
Ti misliš tako, ali ja sam pesnik nisam slikar kao ti, ti šta god naslikaš na svom platnu tvrdiš da je na njemu ono što ti kažeš. Ostali mogu samo da zure u tu sliku uporno tražeći njen smisao.
Ti ne znaš, i nisi ti kriv što ne znaš. Ja sam pravila glazure od tvoje tuge svojim smehom. Ja sam ti pakovala suze kao poklone i šećerila tvoje gorčine. Niti si kriv što ti je postavljen crveni tepih pred noge, ja sam ga rolala. Ali moja snaga ne podrazumeva i metak u leđa…
